Maksi rat i maksi mir

Ispostavilo se da je i mala količina srpskih narodnjaka pogubna ne samo za omanje države već i za omanje kontinente.

Lepo smo upozoravali i osoblje Doma Narodne skupštine – ne puštajte, braćo i sestre, veću količinu srpskih naprednjaka u taj hram demokratije, jerbo vam se može desiti isto što i Sidneju, a bogami i slobodarskom Melburnu. Shvatili su ispravnost upozorenja samo sat vremena pošto je Toma Nikolić u to više puta na demokratski način spaljivano zdanje uneo ogromnu količinu papira, nekih potpisanih olovkom, nekih overenih palcem, osobnim autogramom pripadajućeg biračkog tela. Skupština je ubrzo počela da gori, kao da je tamo solistički koncert imala Ceca R., a ne Toma N.

Pre dve i po godine vest da je buknula kancelarija nacionalnih manjina pošto je u blizini primećeno sumnjivo lice po imenu Tomislav Nikolić bila bi razlog za uzbunu. I podsećanje na „slučaj Hrtkovci“ i ostale slučajeve gde su se naročito isticala ista ta N. N. (neverovatno napredna) lica, samo u drugoj odori. Ovako, niko nije ni pomenuo tu mogućnost jer se radi o sasvim drugim ljudima. Student, dakle, nije zapalio žito. A nije ni Grobar.

Naprednjačka inicijativa za promenu Ustava razveselila je, ispostavilo se, samo gej populaciju. Oni su tu uvideli šansu da se iz najvišeg pravnog akta izbaci član po kome bračnu zajednicu mogu sklapati isključivo jedna osoba muškog, i jedna osoba ženskog pola, dok Toma uopšte nije mislio na to, ali ima naizgled sličnu ideju. On, naime, želi da se u Ustav unese klauzula po kojoj bi bračnu zajednicu na državnom nivou mogle da sklapaju isključivo dve stranke istog pola. Tako bi Srbija, pošto je nedavno dobila prvu integrisanu novinsku redakciju koja iznutra liči na mešavinu kontrole leta u Hjustonu i sportske kladionice pred fajront, dobila i jedan integrisani parlament, u kome se sve na ovom svetu može dovoditi u pitanje. Sem, naravno, integracija.

Ova ideja se naročito nije dopala Ivici Dačiću, mada je i on, jelte, za integracije. Taj doajen jednopartijskog sistema, naime, gnuša se i pomisli o dvopartijskom, i mogućnosti da bi sledeća vlada mogla da se formira tako što će većina od ukupno 125 poslanika izglasati premijera za dva dana i zavrnuti rukave. On smatra da formiranje vlade mora biti jedan veoma komplikovan dugotrajan proces, nalik na cenkanje na Bajlonijevoj pijaci.

Iako je posle Afere „Kofer“ svečano izjavio: „Posle svega što se izdešavalo, više nikad neću da idem po tuđim stanovima, osim kad je u pitanju švaleracija“, Ivica je posle poslednjih izbora ipak obilazio sve tuđinske stanove u koje su ga zvali, jer je shvatio da je neviđen kapacitet. Osobito koalicioni.

Poveo je i jednog obrijano-popunjenog, taj mora da mu je telohranitelj, i jednog dedu. Taj mora da mu je baba. Obrijano-popunjeni je vozio džip registarskih tablica JA-10-00. Registracija je odražavala karakter ove švalerske crne trojke – svaki od njih misli da ima svoje JA, Dačić misli da je jedna nula, dok druga dvojica misle da su dve nule. A u stvari su u džipu JA 10-00 bile tri nule.

Ove tri koale – uvrežen izraz za koalicione partnere – a u stvarnom životu to su sisari koji žive na drveću i uglavnom silaze samo da bi prešli na drugo drvo, sada su najpoželjnije udavače u Srbiji. Kako je narečeni Dačić još 1999. godine izjavio: „Da nije Miloševićeve vizionarske politike, pitanje je gde bismo mi bili“, jasno je da su sva trojica trenutno na zemlji. Odakle ih pod hitno treba vratiti na drvo.

To verovatno smatraju Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Iako obojica tvrde da među njima nema nikakvih bliskih kontakata. Jedino je Vučić u napadu svakodnevne logoreje priznao da kontakata ima, ali prijateljskih. Tako smo doznali da je Vučić u obdanište, osnovnu i srednju školu išao isključivo sa članstvom Demokratske stranke.

– Kontakata dakle ima – rekao je Vučić – osobito u junu kad se organizuju godišnjice mature. Inače ih nema. Družba je družba, a služba je služba.

Isto mišljenje o službi i družbi ima i Dačić. On je povodom Vučićevih pretnji da „Ivica ima da se pazi kad SNS dođe na vlast“, vickasto primetio kako „nije baš pametno pretiti ministru policije“. Što ukazuje na to da Dačić misli da će ministar policije biti i tog neverovatnog dana kad SNS dođe na vlast. Što opet ukazuje na to da ima da se pazi Tadić. Ili, izvesnije, da ima da se paze svi jer će prvi potez naprednjačke vlade biti da uhapsi ministra policije Ivicu Dačića. Ako ovaj prethodno ne uhapsi premijera Aleksandra Vučića.

Koštunica, opet, moguće izmene Ustava doživljava kao mučki udar na svetsku književnsot. Od Sajma knjiga pre četiri godine znamo da Koštunica smatra da je Ustav Srbije najvažnija knjiga na svetu, i njegove izmene doživljava kao mogućnost da, recimo, Lav Nikolajevič ustane iz groba i doda nekoliko sitnih izmena na svojim romanima. Recimo, „Rat i mir“ preimenuje u „Maksi rat i maksi mir“. Čime bi se za rusku književnost zainteresovao i CNN, koji je ovih dana odnekud iskopao „Maksimir“ i proglasio ga za jedan od najvažnijih fudbalskih rusvaja svih vremena. Uglavnom, knjiga „Maksi rat i maksi mir“ odlično bi pasovala na rafovima petparačke beletristike „Maksi diskonta“. Jer bi svi pomislili da je to ljubavna storija o srpskom dvopartijskom sistemu i njegovim finansijerima iz senke.

To ne bi bila jedina promena naziva svetskih klasika u našem slučaju. Posle poslednjih događaja sa humanitarnom pomoći koju je država uputila u Trgovište postoji opasnost i da „Poslednji tango u Parizu“ postane uzbudljiva storija pod imenom „Poslednje tanga gaće u Trgovištu“.

Srpska politička scena i jeste na izvestan način pandan tanga gaćama. Sve otkriva, a malo pokazuje.