Maraton je Srbija

Veći rizik od profesije kenijskog poštara je samo da budeš predsednik Vlade Srbije. To podrazumeva razne obaveze – od parafiranja do otvaranja. Najgore je kad te posle parafiranja pošalju da otvaraš. I to Beogradski maraton. To podrazumeva rizik da te 25.000 nezadovoljnika, od kojih su svi u dobroj kondiciji, skoro ko lavovi, pojuri dobro poznatom trasom – od poslovnice JAT-a, Ulicom kralja Milana, preko Slavije, Nemanjinom, pa preko Novog Beograda do Terazija. Što je svakako gore nego da te juri neki lav iz Kenije. Posebno je nezgodno ako dva dana pre maratona parafiraš nešto što bi i ti sam, do pre koju godinu, verovatno smatrao izdajom. Dok bi isto to tvoj prvi potpredsednik, do pre koju godinu, smatrao veleizdajom. Ali vremena se menjaju.

Zato se, sav ponosan, premijer Dačić pohvalio novinarima posle otvaranja BG maratona – otprilike: „Jeste videli, drugovi i drugarice – dok je mala grupa luzera vikala Kosovo, Kosovo – narod je vikao: maraton, maraton!“ U prevodu – naš narod savršeno boli za Kosovo, svi su željni rekreacije. „Zato smo mi i izabrali pravi trenutak da zatvaramo pitanje Kosova i otvaramo pitanje maratona“ – ocenio je Dačić.

Da je Dačić tog dana otvarao prvenstvo u veleslalomu na Brezovici, naš narod bi verovatno vikao: „Skijanje, skijanje!“ Osim, naravno, onih koji tu žive i rade. Oni bi vikali: „Kosovo, Kosovo“. Izgleda da je Vlada pre odluke pravila interno istraživanje čiji su rezultati bili zapanjujući – čak 75 odsto građana Srbije na pitanje – da li bi radije išli u teretanu ili u Pećku patrijaršiju – odgovorilo: „Naravno, u teretanu“. Zato što se ovde sva istraživanja sprovode na određenom uzorku građanstva – bez Kosova i Metohije.

I tako smo dobili sporazum koji podržavaju svi Srbi – osim onih Srba kojih se taj sporazum direktno tiče. A najveći pozitivac tog akta postao je A.V., ali ne onaj A.V. na koga mislite. Aleksandar Vulin, naime, povukao je potez ravan onom Zorana Anđelkovića Bakija iz 1999. – Baki je, naime, tada Srbima s Kosova rekao – „j… mi se za SPS“ – kada su ga oni pitali: „Šta ovo bi, druže Baki?“ Godinama posle toga slušali smo od aktuelnih članova pregovaračkog tima Srbije da će „ako treba, ratovati za Kosovo“ (citat pripada I.D.), kao i da „pitanje Kosova nije sporno jer je regulisano Ustavom Srbije, a to ne mogu da promene šiptarski teroristi i njihovi američki i evropski saveznici, gori od Hitlerovih nacista“ (citat pripada A.V., ali ne Vulinu). Niko od njih nije rekao recimo – ako treba, ratovaću za Beogradski maraton – nego su se organizovali druge veoma masovne manifestacije na ulicama Beograda, gde su neki vikali „Kosovo je Srbija“, a drugi razbijali izloge sportskih prodavnica. Valjda su ovi drugi anticipirali razvoj događaja – pa su na vreme počeli da traže patike za maraton.

Te je aktuelni problem samo u jednoj stvari – što nam braćo „maratonci“ pre 10 godina ne rekoste da je ovo jedini mogući razvoj događaja. Ne bi gubili ni vreme, a ni živce. Kolektivno & maratonski svi bismo vikali: „Maraton je Srbija“.