Na plejbek se može pevati. Dosta je teško pisati na plejbek. Isto važi i za izvinjenja – ne izgledaju nikako ako „izvinjivač“ samo otvara usta. U četvrtak smo imali dvostruku priliku da se u ovo uverimo – pevačica koja uglavnom peva na plejbek, pokušala je da pokaže kako novinarske radove zna da izvodi uživo, i to pred 30 novinara, snimatelja i fotoreportera. I nije uspela – dekocentrisali su je pitanjima i škljocanjem. A koga i ne bi. Visili su joj nad glavom i ubeđivali je da napiše kolumnu na temu „zašto je propao rokenrol“. Predlog joj se nije svideo. „Ja ne znam zašto je propao rokenrol“- rekla je kolumnistkinja. A i valjda je u kolumnama glupo pisati o bajatim temama.
Rokenrol je propao odavno. Neki tvrde da je to bilo kada je Jura Stublić napisao pesmu „E, moj druže beogradski“. Inspiraciju je dobio, kako je to kasnije objasnio, kada mu se jedan hrvatski vojnik vraćajući se sa fronta u kafani obratio rečima: „Jurek, ja imam doma ženu i troje dece i ne žalim života, a ti, kako te nije sram“. A onda mu je Bora Čorba odgovorio stihovima: „E, moj druže zagebački, evo nas kod vas u pljački“, inspirisan, kako je rekao, kada je jedne večeri gledao kako gori Knin, a on je, uz pokojnog Vladimira Bakarića, bio jedini počasni građanin Knina. Posle je napisao i „rani sina pa šalji do Knina“. I izjavio: „Ja sam prvo Srbin, pa roker“.
Nacionalistički šund i kreativni pad dve legende hrvatskog i srpskog rokenrola bio je početak kraja odličnog jugoslovenskog roka i jedne isto tako prilično privlačne države. Srbi više nisu sekli vene na „Ostani đubre do kraja“ nego su počeli da padaju na „Stante paše i ustaše“, „Ćuti, ćuti, ujko, ubiću te ja“ Baje Malog Knindže i svakakvo slično rimovano rodoljublje tipa „kad sam bio mali, znao sam svoj pravac, oni bili katolici, a ja pravoslavac“. Hrvati, opet, našli su adekvatnu zamenu za Jurino „Sjećam se prvog poljubca“ – krezubi ugostiteljski radnik iz Čavoglava sa nadimkom dobijenim po puškomitraljezu postao je mejnstrim ondašnje muzičke scene. Činilo se da su Jura i Bora zeznuli stvar. Ali bilo je već kasno. Rokenrol je propao.
E, sad, 17 godina posle tih po svemu neverovatnih događaja, rokenrol se malkice vraća u zajednički život – arheološki ostaci srpsko-hrvatskih rokera tumaraju u uzvratnim posetama – Parni valjak je dvaput napunio Beogradsku arenu, istina, sličan poduhvat je uspeo i Aci Lukasu. I Miroslav Ilić je s druge strane napunio Zagrebačku arenu, ako ćemo o univerzalnosti muzičkog ukusa, o Bajagi da ne govorimo. Međutim, rat nikako da se završi na visokom nivou. Na onako visokom na kom je ceo poduhvat i počeo.
Hrvatska javnost se uzburkala kada je nedavno srpski tjednik „Novosti“ iz Zagreba objavio naslovnicu „Obadva, obadva su pala“, u povodu pada dva MIG-a Hrvatske vojske, aludirajući na nekakav sličan događaj s početka rata, kada su oborena dva aviona JNA, što je ispao važan događaj u ondašnjoj povijesti domovinskog rata ovekovečen i u školskim udžbenicima. Taj „feralovski“ humor nije uzjogunio samo ponekog tompsonovsko-ustašoidnog domoljuba – oglasili su se tu i javni d(j)elatnici čiji je svetonazor daleko pristojniji od onih koji bi još malo da pucaju, čitaj – raznoraznih hrvatskih pandana srpskim radikalima i drugim egzotičnim primercima patri(j)ota. Srpsko-hrvatski bog Mars, činilo se, zevnuo je iz zimskog sna – najluđi su palili novine i pominjali ne samo oluje već i druge tipove vremenskih nepogoda za Srbe. Recimo, uragane. Zemljotresa se nisu setili u datom trenutku.
Obadva, obadva kreativna direktora srpsko-hrvatskog obračuna iz devedesetih odavno su u večnim lovištima – te nije bilo opasnosti da ova smejurija oko naslovnice srpskog tjednika preraste u nešto veće. Obadva, obadva kreativna direktora novih odnosa Srba i Hrvata nisu dali da im naruše već započetu idilu – oni su u četvrtak u Vukovaru i Paulinom Dvoru izrazili poštovanje prema ratnim žrtvama s obe strane. „Obadva, obadva su žalila“ – naslovnica je novih srpsko-hrvatskih odnosa koja je obišla svet u četvrtak, i to je ono što garantuje da se stvari više neće vraćati u rikverc. Mada su obojica mogli da traže da to izvinjenje ide na plejbek, pošto ni prvi, a ni drugi, nisu sudelovali u veličanstvenim dešavanjima započetim razmenom iscrtanih salveta u Karađorđevu. Oni jednostavno deluju kao dva normalna čoveka. Ivo Josipović i Boris Tadić izgledaju kao dvojica predratnih beogradsko-zagrebačkih drugara. Pre glupavih vremena kada su ti termini ušli u loše rimovani rokenrol.
Seća li se neko da je 27. januara 1995. udario grom na Svetog Savu, a posle se dogodila „Oluja“ što su ovdašnji tumači paranormalnih pojava objašnjavali kao dokaz da se „Bog ne može javiti ljudima drugačije nego kroz simbole“. Ko bi od tih prihvatio meteorološku teoriju da se grmljavina krajem januara dešava usled razvoja đenovskog ciklona iz Sredozemnog mora i njegovog brzog premeštanja preko juga Italije na naše prostore kada se topao vazduh izdiže kao da je leto i razvijaju se oblaci kumulonimbusi, a s njima stigne i intenzivna grmljavina, pošto ih ovde čeka sudar s hladnim vazduhom. Jok, to svevišnji želi nešto da nam kaže, upozoravali su nas tumači.
Zemljotres dan uoči Tadićevog odlaska u Vukovar po toj misaonoj matrici, jelte, ne može da biva ništa drugo nego da se ni onom našem čoveku odozgo nije baš svidelo „što se mi opet nekome izvinjavamo“. Već su se s ove strane pojavili oni kojima ne prija taj redosled izvinjavanja, daj da se oni izvine nama za ono pre, pa ćemo mi njima eventualno za ono posle. Sa druge strane, javili su se isti, samo sa znakom na kapi malkice drugačijim, koji se pitaju – zar mi da dozvolimo da nova srpska politika pobedi na hrvatskom tlu?
Istorija nas je, pak, podučila kako da najbrže razlikujemo dobre od loših stvari – ako nešto unisono osude i Tompsonovi i fanovi Baje Malog Knindže, to mora da je mnogo korisna stvar za obe strane u celini.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
