Niški žandarmi veselo su se tog jutra ukrcali u autobus za Beograd. „Juuupiii, idemo da bijemo pedere“ – nisu krili oduševljenje besplatnom ekskurzijom u glavni grad, a brkati komandir je bio u standardnom očaju: „S kim ja radim? Slušaj vamo! Ne idemo da bijemo pedere, mi idemo da ih branimo! Utuvite to u glavu. Je l’ jasno?!“ I ceo autobus je veselo uzviknuo: „Juuupiii, idemo da branimo pedere.“
Kad su stigli, stavili su ih na neki ćošak iznad Slavije. Tri sata su legitimisali razdragane babe što su krenule na Kalenić pijacu, trista dvadeset dve su ih zamolile da im pomognu oko cegera & džakova i već oko podne su shvatili da su oni, izgleda, na tajnom zadatku: da pomažu domicilnom stanovništvu oko spremanja turšije u akciji „Izađi mi na teglu“. Al’ nas zajebaše, burazeru – već se kod niških žandara primećivala nervoza, karakteristična za ljude koji su u punoj ratnoj opremi od jutra preneli 322 džaka futoškog kupusa po stanovima između Birčaninove i Resavske. Onda su se pojavila četvorica sa kupusom, ali nisu ličili na babe. Odmah su im bili sumnjivi.
– Zdravo kolege. Mi smo Kobre! – rekla su ona četvorica. Rutinski.
– Ko, bre?!
– Kobre!
– Šta ti meni ko, bre, ja tebe pitam: ko, bre!
– Pa Kobre!
– Ma nemoj ti meni ko, bre! Samo ja, kao ovlašćeno službeno lice, smem da pitam: ko, bre!
– Je l’ znaš ti ko je ovo? – uozbiljio se onaj.
– Ko, bre? – gledao je niški žandarm bledo u tog, sećajući se da su mu govorili, pre no što je pošao, da u Beogradu na ulici možeš da sretneš mnoge poznate ličnosti: Čkalju, Džajića, Nešu Galiju, Dragišu Binića, Savu Šumanovića, Tomu Zdravkovića…
– Poznat mi je nešto! Ček, ček, eee znam! Je li, jesi ti pevač Amadeus benda?
– Ne, ma kakav Amadeus bend… Ja sam Vučić!
– Ti Vučić! Aj, bre, ne seri, pa znam ja kako izgleda Vučić, nisam ja budala! Mene ste našli!
– Ali, ja sam brat, znate. Evo lična karta!
– Brat! Da nisi topli brat!? Komandire, evo ga jedan topli bata što treba da ga branimo! – uzviknuo je žandarm.
– Ne, ne, ma kakvi, ja sam premijerov burazer. Idem s obezbeđenjem da odnesem neki kupus kod roditelja… To je tu odmah, 150 metara…
– Kupus! Čekaj, bre, dečko, pa vi nam smanjujete lične dohotke, nedeljom nas dovlačite ovde čak iz Niš da spremamo turšiju s ovim dosadnim babama, a tebi obezbeđenje prenosi kupus! – ljutnuo se žandarm.
– Pa dobro, evo prenesite nam vi kupus, kad ste već došli zbog toga…
– Mi da vam nosimo kupus!!! – reklo je, unisono, svih 50 žandara i prešlo na interne konsultacije.
– Ma daj da ga izlemamo, bre… Ustao sam u pola dva da me ovde zamajavaju.
– Jesi normalan! Šta ako je stvarno Vučićev burazer!?
– Ma nije, folira se, bre! Vučićev burazer je, koliko ja znam, Vjerica Radeta. A i da jeste, znaš ti koliki je Beograd, neće niko da primeti. To se ovde dešava stalno, znaš.
– A šta ako nas tuži Vučiću?
– Neće, neće, nije Vučić tu, on je u Tekiji!
– Šta će tamo?
– Pa ima, valjda, ona „Zlatna bućka Đerdapa“. Uuuu, kakve sam ja tamo somove vatao sa pašenogom, ooovooolike…
– Tako znači, on vata plemenite životinje somove, a mi ovde pomažemo babama. E neće moći. Komandire, komanduj!
I tako je to bilo od A do Ž.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
