Beograd na vodi će izgleda biti građen po sistemu: „Drži vodu dok majstori odu“. Ali šta im vredi, kad se, po Marfijevom zakonu, posle majstora uvek pojave biciklisti.
Vozite tako biciklističkom stazom od Dorćola do Ade, koju je za svog vakta izgradio Zoran Đinđić, gradonačelnik Beograda – i jednog dana naiđete na ogradu nasred biciklističke staze, koju je za svog vakta izgradio Siniša Mali, slučajni gradonačelnik Beograda.
Ograda je fina, metalna, malo manje atraktivna od one mađarske, prostire se 150 metara okolo staze, razumnog alternativnog pravca za bicikliste nema, jer beogradska vlast funkcioniše pod promotivnim sloganom: „Ko ih j…!“ i „Boli nas đoka!“ Pritom ne misle na Đoku Vješticu.
Istina, postoji alternativna staza, ali je ista ko kada bi iz Subotice preko Lapova i Male Krsne išli za Kikindu. Alternativna ruta liči na Tour de France, iliti na Tour de Mali, i predviđa da uđete u biciklistički lift na Brankovom mostu koji prima u vr' glave pet bicikala zajedno sa biciklistima, pa onda preko mosta, Novog Beograda, cirka tri i po kilometra okolo, okrećete pedale ka Adi. Psujući autora ograde, kao i autora gradske vlasti, tog simpatičnog skupa velikih ljudi sa Malim. Ali bar doživite Tour de France i Giro d'Italia, uživo.
Sledi još jedan „boli nas đoka“ detalj – preko Brankovog mosta možete voziti bicikl ili hodati samo jednom stranom trotoara, jer je druga već godinu dana takođe ograđena ogradom i čeka popravku. Izgleda da je geslo te skupine velikih ljudi sa Malim: „Ogradite Beograd“.
Kada su biciklisti pre izvesnog vremena na ogradu na Brankovom mostu postavili dražesni transparent: „Slavite Beograd – popravite trotoar!“, neko je u rekordnom roku od dva sata transparent skinuo. Što ukazuje da simpatični skup velikih ljudi sa Malim pojedine kapitalne projekte ume da završi za samo 120 minuta, šest sekundi i pet stotinki, što je novi olimpijski rekord.
Elem, kada je nikla ona druga ograda oko biciklističke staze Dorćol-Ada, sutra su se tu okupili biciklisti namerni da, ko što je i red u takvim situacijama, razvale ogradu, jer u suprotnom moraju da idu preko železničke pruge, zatim ulicom kojom prolaze šleperi, pa potom drugom ulicom koja je raskopana. Ukratko, reli Pariz – Dakar je za tu rutu jedna bezvezna avantura. Te je Siniša Mali našao kompromisno rešenje – postavio je privatno obezbeđenje i komunalne policajce da čuvaju ogradu, mada je ograda više služila da čuva njih.
Potom su biciklisti i sledećeg dana došli u nameri da sruše ogradu i pobacaju u Savu privatno obezbeđenje u paketu sa komunalnim policajcima, pa je Mali naprasno prestao da funkcioniše pod promotivnim sloganom: „Ko ih j…“ i „Boli nas đoka!“, i setio se da ipak ima rešenja – izgradiće alternativnu stazu, jerbo postoji mogućnost da oni nervozni biciklisti pobacaju u Savu i njega i gradskog arhitektu i gradskog menadžera i autorku kultne emisije „Beograd na vodi“, a ne bi im promakao ni premijer kad dođe u obilazak radova, pa sretne nekog biciklistu, kočničara reformi.
Na onom ograđenom delu biciklističke staze, Mali planira da gradi „oglednu promenadu Beograda na vodi“, koja Beogradu bez vode nedostaje ko staza za trke Formule 1. Na ograđenom oglednom gradilištu nema table sa imenom investitora i izvođača radova, nema broja građevinske dozvole, neme informacije o početku i završetku radova, nema „šta se tu gradi“, ukratko – nema ničega što bi ovaj ogledni projekat oglednog gradonačelnika učinilo očiglednim.
Ali što reče pesnik: „Ako smo preživeli Sulejmana Velikog, valjda ćemo i Sinišu Malog“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
