Da li se to nama samo čini ili ministar prosvete Obradović Žarko na pomen svoje ostavke reaguje ko i svaki Srbin kad mu tražiš nešto što neće da ti da – ruka podignuta uspravno i savijena u laktu, a šaka skupljena u pesnicu, tako da se ne vidi da li je palac provukao između srednjeg prsta i kažiprsta ili kažiprst provukao između palca i malog prsta. Neverbalnim vidovima komunikacije zvanim „lakat“ i „šipak“ ministar prosvete ostavlja utisak čoveka koji se popeo na drvo i ne pada mu na pamet da siđe.
Jednog takvog smo svojevremeno imali prilike da vidimo u Felinijevom „Amarkordu“ – ludi ujak Teo popne se na drvo i neće da siđe dok god mu ne nabave ženu. Rođake gađa orasima i dere se: „Hoću ženu“, sve dok se odnekud ne pojavi časna sestra iz lokalnog sanatorijuma, izgrdi ga pred svima. I on siđe. Ako ovih dana vidite neku časnu sestru kako ulazi u Ministarstvo prosvete, nemojte misliti da su u toku konsultacije oko plana i programa veronauke. Jok, more – to se garant Vučić maskirao. I došao da vidi ko to neće da siđe s drveta.
Svaki srpski političar, naime, ponaša se ko onaj ludi ujak Teo – sedi na drvetu dok god može. Sem onih koji sede na drvetu, ima među ovdašnjim političarima i onih koji izgledaju ko da su sišli s drveta. Ali u stvari nisu. A sličnost političara sa imenom Teo (iliti: bog), takođe je nesumnjiva – ko i dragi Bog i oni misle da su bezgrešni. Uvek im je kriv „neki tamo“.
Recimo, kakve veze ima Žarko Obradović sa krađom testova iz štamparije, kad je utvrđeno da je to obavila izvesna dama koja je testove posakrivala u brushalter, ili što bi u kineskim radnjama rekli – brusvalter (Kinezi valjda misle da to parče odeće ima neke veze sa Batom Živojinovićem i Valterom).
– Ja ne nosim brushalter, tako da sam potpuno nevin – objašnjava nam između redova ovih dana drug Žarko, profesor na uglednom Megatrendu.
Na prste, inače, može da se nabroji koliko je srpskih ministara podnelo ostavke ikada – obično je to bivalo posle tradicionalne mukotrpne srpske akcije – baba za repu, deda za babu… Dragan Veselinov je podneo ostavku posle dužeg moralnog razmišljanja o tome ko je kriv za smrt mlade studentkinje koju se pregazila kola njegovog ministarstva. Iako je bio u kolima koja su po centru Beograda išla ko na autoputu – Veselinov je i danas ubeđen da je kriv, naravno, samo šofer, preteča štamparke u brushalteru. A mogao je samo da mu kaže: „Uspori malo, majstore, nismo na trkama“. Ko što bi svaki normalan rek’o. Radmilo Bogdanović se, opet, prvo otimao posle devetomartovskih demonstracija, objašnjavao da se ne oseća krivim i ne razmišlja o ostavci, pa je onda, pod uticajem Slobe, podneo ostavku o kojoj nije ni razmišljao. Srpski političar, naime, veruje samo sudu svoje partije & pripadajućeg lidera. S tim što je situacija u Srbiji danas takva da neki političari počinju verovati sudu ne samo svoje, već i druge partije, zvane SNS.
To sa ostavkama je jasno ko dan – vlast je najveća strast. Na vlast se teško dolazi, ali se još teže sa nje odlazi. Što bi rekao Zoran Đinđić: „Kome je do morala, neka ide u crkvu“. Sad, međutim, kad odeš u crkvu, tamo ti kažu: „Kome je do morala, neka ide u politiku“. Zato što su i popovi počeli da se prave Toše kad im zatražiš ostavku.
Kakva divna zemlja.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
