Pedeseta Guča, trinaestog

Guča je nadrasla lokalno nadgornjavanje muzikanata, delioca bakšiša i igračica na stolu u narodu popularnih kao „stolovače“, te je u poslednjih desetak godina postala dobar povod za uobičajeni letnji obračun „dve Srbije“. Osobito od kada je dr Vojislav Koštunica, primer salonskog političara koji je do trenutka naglog izliva „narodnjaštva“ u mozak bio profilisan kao rasejani profesor privezan za faks mašinu i čitaonicu, nikako za trubu i zadimljenu šatru, tokom svog premijerskog vakta s dragačevskim bekgraundom izjavio da onaj „ko ne razume Guču, ne razume Srbiju“.

Devedesetih se nije toliko pričalo o Guči u političkom kontekstu, niti je ona bila omiljena destinacija tadašnjih vladajućih „truba“. Ostaće upamćeno da je 1999. godine na Saboru primećen i Zoran Đinđić, tom prilikom izjavivši: „Ovde sam skoro svake godine, došao sam da se zabavim, da prošetam, da osetim bilo naroda“. Koju godinu kasnije viđen je i kako u funkciji premijera pod gučanskom šatrom pocupkuje nogom u ritmu „dvojke“ praćen orkestrom s plehanim instrumentima i abažurom na usnama.

Godinama, sabor su otvarali „plebs“ ministri Velja Ilić i Milutin Mrkonjić, glavni promoteri „limene duše Srbije“, našao se tamo nedavno i predsednik Boris Tadić u svojoj „i Guča i Exit“ fazi, koji se, kao primer „očekujte neočekivano“ imidža ovog jeličko-ovčarsko-kablarskog hepeninga, umalo nije potukao s jednim radikalsko-psovački nastrojenim saborašem. Guča je tako postala mesto gde je važno biti viđen, naročito politički viđen, jerbo je njen značaj nadišao seosko-vašarsku dimenziju i pretvorio se u događaj nadnacionalnih dimenzija, manje uštogljen od Bemusa, manje alternativan od Bitefa, nikada oficijelno u potpunosti priznata kulturna manifestacija na kojoj je sve dozvoljeno. Pa bi na pozivnici trebalo da piše: „Ono što vidite u Guči, ne pokušavajte kod kuće, u pitanju su utrenirani profesionalci“.

Sami Gučani umeju da kažu da je na njihovom festivalu bilo naroda i s ovoga i s onoga sveta, u Guči su svake godine, bar u ikonografiji, redovno viđani i Karadžić i Mladić, iako je u pitanju potpuno abnormalno mesto za tihovanje. Tamo samo ekstremno netalentovani fotograf ne ume da napravi svetsku sliku, recimo, Slovenca u Mladićevoj majici kako u jednoj ruci drži zaponjak, u drugoj bakšiš za trbušnu plesačicu orijentalnog dizajna, a desnom nogom nateže pivo od dve litre ispod suncobrana pivare koji izgleda kao da umesto piva prodaju srneći gulaš. Ili tri Srbina kako se istovremeno valjaju u blatu, povraćaju i jedu hamburger. Ili četiri Srpkinje kako prave špagu na šanku i izvode trostruki salto sa stola. Izvorno narodno stvaralaštvo tu ponekad ostaje u drugom planu jer kad mediji svode statistiku, obično se piše da je „u Guči popijeno osam miliona hektolitara piva, izjedeno 21.800 prasadi i jagnjadi“, dok se tek negde na kraju teksta navodi: „Na saboru je održano i takmičenje trubača…“

Svi ovi nusproizvodi Guče, slični su izveštajima s Exita gde se u prvi plan stavlja „broj zaplenjenih tableta ekstazija“, a u drugi svirka svetskih megazvezda. U Guči se, međutim, ne treba zaboraviti, jedan Boban Marković kao dečkić tresao od treme u bekstejdžu, tamo su Slovenci zaboravili vreme „kad su oni, kao, hteli da se otcepe, a mi im, kao, nismo dali“, tamo i potpune flegme osete jezu kad iz stotina truba grune saborska himna „Sa Ovčara i Kablara“… Tamo, uostalom, svaki tranzicioni Srbin bar nakratko oseti potrebu da uzvikne: „Jednom se živi, bre“.