Prljavo kazalište

– Primećeno je da svaki dan vežba operativno-taktičke varijante, trči oko terena, desnom nogom simulira ispaljivanje minobacačke mine do Dedinja gde živi drug Tito, pa ga pod hitno vratite u naš lipi Split, gde će biti pod kontrolom partije – stajalo je, pretpostavlja se, u toj depeši pisanoj sredinom pedesetih godina prošlog veka, kada venama golmana Vladimira Stojkovića još nisu tekla crveno-bela krvna zrnca, a „delije“ još nisu sličile na dinaroidni Gradski komitet saveza komunista Splita i Solina, sem po simbolu sa grba.

Tek, Stojković je ovih dana prešao iz lisabonskog Sportinga u beogradski Partizan. Začudo, iz Lisabona nije bilo reakcija („ko je taj Stojković?“), ali su zato u Beogradu, u „Red kafeu“ na Marakani, „delije“ najpre sa zida skinule, a potom polomile njegovu uramljenu fotografiju, oduzeli mu člansku kartu uključujući i sva građanska prava, te štampali umrlice patetično vesele sadržine.

Potom su „delije“, valjda, nastavile da ćaskaju u „Red kafeu“ o poslednjim velikim uspesima kluba, po „during the war…“ sistemu strica Alberta iz „Mućki“.

– Tokom rata za Kup šampiona 1991. godine… – odzvanjalo je „Red kafeom“, dok se neki ondašnji stric Albert sećao svojih osvajačkih pohoda od Barija do Tokija, i obratno, a na podu ležao sitno iscepani Vladimir Stojković i srča od rama.

Onda se na vratima kafea umesto Davorina Bogovića pojavio predsednik Zvezde, i, kako kaže vic koji kruži Beogradom, poput nekadašnjeg vokala „Prljavog kazališta“, rekao: „Moje ime je Vladan Lukić, a ovo sve oko mene, to je crno-bijeli svijet“.

Mada „delije“ odavno liče na skupinu kojoj je osnovna preokupacija da dres protivničkog tabora slučajno ne obuče Uroš Mišić, dok je fudbal tu manje bitna, takoreći najvažnija sporedna stvar u jednom fudbalskom klubu, ni „grobari“ nisu od ništa bolje fele. Tako da je one noći, kada je Partizan ušao u Ligu šampiona, ironija sudbine udesila da u zemlju stigne Sretko Kalinić, lice čija odurna biografija nekako logično koincidira sa svečanim dočekom onih koji su, kada se taj navijački nadimak piše bez navodnika, važna karika u lancu njegovog „ubitačnog si-vija“. „Grobari“, međutim, nisu čekali Kalinića, oni su slavili, što je sjajan napredak u odnosu na njihove doskorašnje prepoznatljive „sportske“ aktivnosti – od ubistva Brisa Tatona i svih mogućih varijacija linča Brankice Stanković. Slučaj Vladimira Stojkovića, ma koliko bizaran, posle dužeg vremena jeste jedan, makar u povodu, isključivo fudbalski razlog iz koga se tifozi dva kluba ne skidaju sa naslovnica, i „bave se navijanjem“ u sportskim rubrikama, a ne na stranicama crne hronike.

Ako je Bearin slučaj bio odraz vremena u kome lokalni partijski odbor u pauzi igranja picigina u plićaku na Bačvicama ne može da shvati moderne fudbalske tokove nikako drugačije, sem kao neku tajnu zaveru protiv maršala, onda je „slučaj Stojković“ dokaz da ni „delije“ ni „grobari“ za 60 godina nisu ukapirali onu Čerčilovu – da svako u mladosti mora da bude levičar, a u starosti desničar; da ima indicija kako fudbaleri odavno ne pikaju loptu zbog fenomenalnog osećaja pripadnosti, nego je savremeni sport ne mnogo različit od, recimo, atmosfere na stočnoj pijaci u Ripnju – ko ima para kupuje, ko nema samo gleda; i da bi i najveći evroskeptik radije da brani gol u Evropi, nego na stadionu „Mali Hajberi“ u Petrovčiću. Fudbal je zapravo jedno veliko kazalište, ponekad malkice prljavo. Pitanje je, međutim, šta je jedan golman i jedna promena dresa u odnosu na Tomu Nikolića, recimo, i sijaset drugih „čerčilovskih“ kretaura, raspetih između Lisabona, Brisela i Ripnja.

Nema to ovde veze ni sa demokratijom, ni sa bojama, ni sa činjenicom da su Partizan smatrali vojnim, a Zvezdu policijskim klubom. Ili da su „grobari“ jedno vreme bili za JUL, a „delije“ jedno vreme za Slobu. Ili da je kao u slučaju River Plate i Boke Juniors razlika – klasna… Ili možda verska, kao kod Seltika i Rendžersa. Niko živi ne zna da objasni zašto toliko mrzi one s druge strane, a da to objašnjenje koliko-toliko razumno deluje. Izuzev ako iza svega ne stoji uobičajena netrpeljivost ovdašnjeg življa prema prvim komšijama. Biće da je to. Mnogo volimo da mu crkne krava, pa makar i na Topčiderskom brdu.