Eto vidiš, sinko, šta politika može da napravi od čoveka – otme se uzdah svakome ko ovih dana na televiziji ugleda Dragišić dr Zorana, predsedničkog kandidata Pokreta radnika i seljaka. Dok još nije odlučio da se kandiduje za predsednika, Dragišić je bio ugledan bezbednosni ekspert – bolje je znao planove Al Kaide od samog Osame, više se razumeo u tajne „zemunskog klana“ od Vlade Budale, a dok su pratili njegova izlaganja na TV među članovima mafije uvek je provejavalo pitanje – otkud ovaj momak zna sve o nama? Ko nas to cinkari? – pitali su se u mafiji.
Onda se desilo nešto čudnovato – Dragišić je preko noći postao mitsko biće – pola seljak, pola radnik, pola taksista. To, izgleda, utiče na čoveka – svima se čini da je Dragišić za kratko vreme potpuno PRSo. Valjda zbog činjenice da je skraćenica njegove partije PRS. Seljaci smatraju da je „PRSo ko livada“, radnici smatraju da je „PRSo ko lajsna“, a taksisti smatraju da je „PRSo ko taksimetar“.
„Vratićemo fabrike radnicima“ – kaže, tako, profesor Dragišić. „Znamo da možemo osvojiti negde oko 190 mandata, preko toga nam nije potrebno“ – otkriva profesor Dragišić. „Pobediću Dačića u drugom krugu“ – ubeđen je profesor Dragišić. „Ako se stvari ne mogu rešiti dijalogom, onda moraju da rade motke“ – obećava profesor Dragišić. „Ne obećevam veće plate, ali obećavam da izvodim vojsku i počinjem da hapsim“ – nema kod profesora Dragišića ni cile, a ni mile.
„Ovoj zemlji je potrebna diktatura. Ako me izaberu, neće više da bude lopovi i problemi, neće više da bude lakiranje noktiju na radno mesto od sedam do pola tri. Ima da sprečim narod da umire od infarkt, imam pronalazak…“ – rekao je Nikola Šećeroski, kandidat za predsednika Srbije, još 1990, mada svi veruju da je to misao profesora Dragišića, kandidata za predsednika Srbije, iz aprila 2012.
Pokret radnika i seljaka, kako piše na njihovom sajtu, jeste „politički pokret koji okuplja seljake, radnike, nezaposlene, penzionere, osobe sa invaliditetom, ratne veterane, male preduzetnike, TAKSISTE, omladinu i sve druge društvene slojeve srpskog društva“. Iz ovog se da zaključiti da su i taksisti društveni sloj srpskog društva, jelte, ali nam otkriva i ko Dragišiću daje sve gorepomenute ideje. Taksisti, garantovano.
Svakom beogradskom taksisti, naime, dovoljna je veoma kratka relacija – od Trga republike do Slavije – da vam potanko, taksativno, elaborira sve teze iz Dragišićevog političkog programa. Sa jednostavnim, jasnim i revolucionarnim idejama svakog beogradskog taksiste uvek se složite („potpisujem, burazeru!“), pa tako i sa Dragišićevim, jedina je razlika što se već kad izađete iz taksija, vratite u realnost. Spokojni, pošto pretpostavljate da taj taksista nikada neće da se dokopa vlasti. Dakle, jedan diktator manje.
Tako da ako 7. maja izjutra ne zateknete profesora Dragišića na Andrićevom vencu, proverite u prvom taksiju. Ovo je, naime, luda zemlja – čak i doktori nauka taksiraju. Nekima propadne firma, a neki propadnu na izborima.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
