Sloboda štampe u Srbiji cveta – vlasnik Kurira pre neki dan postao je prvi Srbin koji je osuđen na zatvorsku kaznu zato što banci nije vratio kredit, a Danas ima da plati milionče, solidarno, za Kurir, Glas, Dejli Miror, Jomiuri Šinbun i sve ostale zainteresovane, obligatno, što bi rekao Radovan Treći. Lepo je primetio stariji kolega – da nema taksista i kelnera, novinarstvo bi bila najgora profesija. Skromno, ali dragoceno iskustvo okrivljenog u predmetima uvrede i klevete, navodi me da prepričam par sitnih detalja – od kojih, videćete, nisu svi negativni – mada lepo ukazuju na svekoliku grotesknost profesije „novinar“, a osobito profesije „sudija“. O prednostima taksiranja i kelnerisanja da i ne pričamo.
MEDIJSKO PRAVO 1: Okrivljeni ustanite – rekla je sudija, mlada zgodna crnka. „Zašto na naslovnoj strani vašeg lista stoji naslov koji nije u skladu sa naslovom vašeg teksta koji se nalazi unutar vašeg lista“ – pitala je. Oštro. „Ne bih mogao da vam odgovorim na to pitanje, zato što naslovnu stranu pravi glavni urednik, a ne ja“ – odgovara novinar. „Stvarno… Vidite, ja to nisam znala“ – kaže sudija, premorena od prethodnog suđenja u istoj sudnici. Morala je da osudi grupu koja je pljačkala menjačnice po Mirijevu. Slična problematika, jelte.
MEDIJSKO PRAVO 2: Socrealistički hodnik suda. Ispred sudnice na sredini hodnika, zatvorski čuvari stoje pored dvojice u sivim uniformama. Rodbina se muva okolo. „Šta su uradili?“ – pitam njihove drugare koji sede na klupi, nervozno, ali skladno, cupkajući nogama. „Razbojništvo, j… ga. Mada su im namestili“ – kaže jedan. „A ti, bato, šta si ti zgrešio“ – uzvraćaju pitanjem. „Ja napisao tekst u novinama“ – priznajem skromno, poput nekog sitnog džeparoša. „Pazi, bato, šta pišeš“ – kažu ovi i nastavljaju da cupkaju nogama. Skladno.
MEDIJSKO PRAVO 3: Advokat privatne tužilje je proćelavi brka, prava zvezda advokature. Hoće da bude pajtos. „Druže, ja volim da čitam tvoje tekstove, ali družba je družba, a tužba je tužba. I za mene si napisao nešto jedanput. Ne mogu da se setim… Da, napisao si da sam ćelavi kreten…“ – smeje se naglas dok čekamo presudu ispred sudnice. „Nisam to sigurno. Napisao sam da ste ugledni odvjetnik Snajperske akademije nauka i umetnosti (SANU)“. On se još jače smeje. „Jeste… To si napisao. Ha, ha, ha…“ – grli me desnom rukom. Tiho kaže: „Ma, pusti… Misliš da je meni drago što moram da branim zemunski klan… Ali služba je služba…“
MEDIJSKO PRAVO 4: Okrivljeni ustanite – kaže sudija, plavuša srednjih godina. „Sudija, molim vas da mi razjasnite zašto ste pre dve nedelje poslali policiju u redakciju da me privede na suđenje, a da prethodno uopšte nisam dobio poziv. Srećom, pa u osam ujutru nema nikog u redakciji, te su se vratili praznih ruku“. Ona gleda pomalo besno. „Sve je to po zakonu. A sada da počnemo“ – kaže, i daje znak zapisničarki da krene s „ukucavanjem“: „Okrivljeni, kad ste rođeni i šta ste po zanimanju?“ – pita rutinski. „Sudija, a šta ste vi po zanimanju?“
MEDIJSKO PRAVO 5: Spisak suđenja okačen je na ulazna vrata sudnice. Od pet imena kojima se sudi u vremenskom rasponu od devet ujutru do dva popodne, samo jedan okrivljeni nije novinar. Srdačno rukovanje dvojice kolega: „Dobro je ovako. Bar ne biju“. Sve je, dakle, u institucijama sistema.
MEDIJSKO PRAVO 6: „Okrivljeni Petrović Dragoljub, rođen 6. 12. 1970. u Beogradu, neosuđivan, OSLOBAĐA SE OPTUŽBE da je u članku pod naslovom „RRAkija“, u stanju uračunljivosti, postupajući sa umišljajem, svestan svog dela i njegove zabranjenosti, javno izneo neistinite tvrdnje, koje mogu štetiti ugledu privatnog tužioca, Republičke radiodifuzne agencije… Sud je na osnovu svih izvedenih dokaza utvrdio da je okrivljeni inkriminisani tekst napisao da bi u satiričnoj formi izložio podsmehu postupanje predsednika RRA u određenoj emisiji na televiziji, te na taj način skrenuo pažnju na neodgovarajuće i neprihvatljivo postupanje javne ličnosti i institucije koju ona predstavlja, u nameri konstruktivne, dozvoljene, društveno prihvatljive kritike…“ (Izvodi iz presude Prvog osnovnog suda od 24. 12. 2010. godine)
MEDIJSKO PRAVO 7: „Nismo reagovali na presudu kolegi, jer se naše udruženje ne bavi zadnjicama estradnih pevaljki“ – izjavila je funkcionerka nekada uglednog udruženja, predloživši se za zaštićenog svedoka privatne tužilje. Predstavnica nekada uglednog udruženja, a sada mašine za pisanje saopštenja, po običaju, nije imala pojma da se se tužba uopšte ne bavi „zadnjicama“, a nije joj bilo ni čudno što novinare osuđuju krivično (dakle, pravo u zatvor ako ne platiš kaznu), dok EU dekriminalizuje uvredu i klevetu. Za razliku od nje, Vrhovni sud je pročitao šta piše u presudi, pa je istu juna prošle godine poništio. Problem tog udruženja je što, sem presuda kolegama, ponekad ne čitaju ni represivne zakone koji se tiču medija, ili se ponašaju kao da su ih pisali svojeručno. Udruženje je inače – novinarsko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
