„Da li u seksualnim igrama sa vašom ženom koristite dršku od metle?“ – pitala je voditeljka. Publika je bila šo(u)kirana. Biti šo(u)kiran u Srbiji danas znači da ćete stoički preći preko kretenskog pitanja i nestrpljivo čekati još kretenskiji odgovor u zapletu vašeg omiljenog rijalitija. Šoukirani Srbin sedi ispred TV prijemnika potpuno ubeđen da je metla u krevetu sastavni deo bračnog života. „Sa kakvom vešticom tek ja živim“- misli se on u sebi, dok „veštica“ sedi u drugoj sobi i prati stručno izlaganje pobednika prethodnog rijalitija, gde ovaj priča o sebi u trećem licu: „Milošu ne trebaju ni pare ni slava. Miloš je kralj narodne muzike. Miloš je veliki car“ – priča tako taj Miloš. O sebi.
A onda poentira, neočekivano – u prvom licu jednine: „Ja kao više biće prodirem u esenciju mog nazalnog sadržaja“- objašnjava auditorijumu. Veoma šoukirana tim izlaganjem, nacija pokazuje osnovne simptome šoukiranosti – potpuno kapira šta je ovaj hteo da kaže.
I prosto ne može da veruje da se u najnovijem „TV formatu“ (ekspertski izraz za novu emisiju) TV Pink pojavila osoba koju ne poznaje ni sa televizije, ni iz stručne literature, veoma požutele, ali ne od stajanja na policama biblioteke.
– Ko je onaj sa cvikerima što stoji između MC Stojana, Vanese i Ćeme – zblanuta je pojavom osobe muškog pola koju do sada nije imala prilike da vidi u svom opsegu životnih interesovanja na relaciji – televizor-kuća-poso, poso-kuća-televizor.
Nisu mogli da veruju ni oni što (kao) ne gledaju.
– Šta bi Dejanu? – pitali su se svi koji (prepo)znaju Cukića.
Sumnjivo im je, istina, bilo što se poslednjih meseci čudno ponašao.
– Spremam nešto što će odjeknuti – govorio je samo užem krugu prijatelja sa sjajem u očima koji je imao i onaj dvadesetdvogodišnjak iz Arizone pre nego je ušao u supermarket i pobio šest ljudi. Onaj iz Arizone je na svom Maj spejs profilu pre nego što je ušao u supermarket ostavio poruku: „Doviđenja, prijatelji. Nemojte se ljutiti na mene“. Cukić ipak nije ušao u supermarket sa devetmilimetarskim pištoljem „glok 19“ i počeo nasumice da puca. On je ušao u „Dvor“.
Gde ga još nisu pitali ono što su na „Farmi“ pitali Firčija, rokersku rijaliti prethodnicu: „A šta je Cane svirao u EKV-u?“ Ali ima vremena.
Detaljnom analizom razloga zbog kojih neko ulazi u „TV format“ može se, recimo, zaključiti da oni koje niko ne poznaje, tamo odlaze sa čudnovatim ciljem: „Želim da me publika upozna onakvu kakva sam stvarno“ – izjavljuju ove osobe koje nemaju publiku, ali imaju specifična zanimanja – oni su „Grand balerine“, sto sedamdeset osmi plasirani na godišnjoj folk listi Radija „Raka Ešinger“, hedlajneri šabačkog vašara, begunci sa kastinga za gutača vatre i slične persone razigrane tranzicione menažerije.
Slede zatim oni koje su svi zaboravili pa i članovi kućnog saveta. Umesto ekipe „Potrage“ sa TV B92, njih uspešno pronađu producenti „Farme“ i serviraju ih šo(u)kiranom auditorujumu. Za deset dana taj vlasnik velikog hita s kraja osamdesetih prošlog veka, postaje tema broj jedan države u kojoj vest više nije ni da je „pas ujeo čoveka“, ni da je „čovek ujeo psa“, već da je ona metla s početka priče zaista završila u bračnoj postelji te doskora N.N. osobe. Zvezda je, dakle, ponovo rođena.
U toj plejadi propalih političara, propalih fudbalera, propalih pevača, propalih pevačica i svih ostalih propaliteta pod video nadzorom, nađe se i neko za koga smo mislili da „nije baš toliko propao“. I šo(u)kiraju se čak i oni koji to nisu nameravali. Pa konačni utisak ostaje veoma zabrinjavajući – ovde je izgleda sve otišlo u p…. Propast.
U pauzama šo(u)k programa pojavljuju se osobe koje još nisu podlegle izazovima tranzicije srpske televizije, gde je već teško razlikovati monitor sa snimcima video-nadzora lokalne samoposluge od „prajm“ termina ponosnog vlasnika nacionalne frekvencije. Te u takvim krajnostima čak i oni beskrajno nenormalni počinju da stiču vaše simpatije. Tako je glas razuma ovih dana stigao iz jedne osvedočene rijaliti-šou-političke stranke. „Tražimo da se ukinu rijaliti programi“ – poručili su odande sasvim nenadano, iako medijska zaostavština njihovog lidera ukazuje da su, izgleda, mnogo besni što su im ovdašnji moguli masmediologije bespravno maznuli licencu.
Od realnog socijalizma do realne televizije bio je kratak put – dobili smo samo jednu realno anarhičnu zemlju. Zrelu za nadzor. Važno je da nadzor bude stručan, i da ne bude video.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
