Šta se radi na estradi

Jednoglasno su zaključili da je Jedinstvena Srbija ideološki na svim stranama sveta – kod njih može i nespojivo – i Bemus i Guča, i Bitef i Rakijada u Kovilju, i Jeca i Ceca, i baktisuptil i Koštunica, i bensedin i Tadić, i Palma i muškatla, jedino ne može muškarac i muškarac. Slobodoumnost vlasnika kontrolnog paketa akcija u srpskoj vladi primećena je i pre neki dan – ne samo i Guča i Egzit, bato, ajd’ da se kladimo da mi možemo da spojimo i Radišu i UO, pala je opklada na sednici predsedništva stranke, kojoj je prisustvovao samo jedan čovek. Dakako, predsednik.

Pošta je, naime, i ove godine, povodom najradosnijih zimskih, hrišćanskih i ostalih praznika, pozvala mališane da izmaštaju najlepša i najšarenija pisma Deda Mrazu. U akciji „Piši Deda Mrazu“ mogu učestvovati devojčice i dečaci uzrasta do deset godina, bilo pojedinačno bilo kolektivno. Kako nezvanično saznajemo od izvora bliskih poštarima, Deda Mrazu je do sada pismo napisao, pretpostavlja se kolektivno, jedino Radiša Urošević, estradni umetnik iz Kragujevca. Malo je, istina, prekršio propozicije – Radiša ima više od deset godina – ali su stručni žiri i Deda Mraz čitajuću njegovo nelektorisano sočinjenije pisano ručno, verovatno došli do zaključka da ima bar osam i po, ako ne i devet.

Radiša, za razliku od druge dece, nije tražio Soni plejstejšn, lutku Pepa Praseta, komplet plišanih likova iz Nodija, niti da poseti Laponiju – Deda Mrazu je bilo interesantno baš to klasično dečije preterivanje. „Vidi ovog vragolana“ – počešao se deda po bradi – „hoće da bude član Upravnog odbora. Šta sve deca neće da smisle. Ho-ho-ho.“

To je rekao Deda Mraz, on, možda, i ne postoji u realnom životu, osobito dva meseca pre Nove godine. Izgleda, pak, da postoji nešto slično po imenu Cvetković Mirko, lice sasvim slučajno raspoređeno na mesto predsednika srpske vlade, kome je iz bratske koalicije SPS-JS-PUPS dosad stizalo sijaset dedamrazovskih želja i kadrovskih rešenja, ali nikad nešto ovako originalno, veselo, fenomenalno, razgaljujuće, za neverovati… „Šta sve neće da smisle“ – pomislio je i on pročitavši kadrovsku kombinatoriku iz jedinstvene partije u kojoj se članovi ponašaju atipično za ljudski rod – kao mali verovali su u Betovena, a kao veliki veruju u Deda Mraza.

– Zašto baš PTT, sine Radiša – pitao je Mirko smiren ko Djed Božićnjak.

– Zato što ja imam radio-stanicu, razumem se u telekomunikacije… – rekao je Radiša (i to zbilja, u Blicu).

– Vidiš, sine – prekinuo ga je Djed Mirko – možda ti Palma nije dobro objasnio, za radio stanice je zadužen RRA. Isto tri slova, ali nisu ista ko ona. Tu, međutim, nema mesta…

– Ne znam kako je došlo do takvog nesporazuma, meni je Palma rekao da to odgovara mom senzibilitetu. Ma, Mirko, burazeru, nema veze šta je, ne pravim pitanje, može i Narodno pozorište… – predložio je Radiša, na šta je Mirko, zagrcnuvši se, ekspresno parafirao imenovanje Uroševića u UO PTT, čestitao mu Novu godinu i pozvao ga da bude položajnik u zgradi Vlade za Božić, rano ujutru.

Ipak je ovako bolje, mislio je u sebi Mirko, nego da Palma sazna da ima jedno upražnjeno mesto u Nuklearnom institutu u Vinči. Ko stvoreno za Radišu.

A Palma se, upitan da objasni kako to da se na izuzetno važne & stručne funkcije postavljaju razna neobična stvorenja i pojave, pozvao na slučaj rimskog cara Kaligule (100. godina p.n.e. – 44. godina p.n.e).

– To je politička praksa poznata još od Kaligule, koji je vladao kad sam ja bio mali. Kaligula je svog konja postavio za senatora, zašto ja ne bih mogao, na primer, Radišu u UO, ili žirafu za potpredsednika parlamenta? Šta vam je tu neobično – pitao je D. M. Palma, član vladajuće koalicije, vlasnik jedne opštine, osam mungosa i, beše li – dve žirafe.

Slučaj Radiše, stručnog kadra Jedinstvene Srbije, skraćeno JS, poklopio se baš sa aktuelnim slučajem Jelene Karleuše, skraćeno JK, budućeg člana upravnih odbora iz redova Liberalno-demokratske partije. JK nije pisala Deda Mrazu, njen slučaj je daleko jednostavniji. Ona je počela da piše kolumne.

Što je izazvalo euforiju među društveno-političkim i kulturnim radnicima u našoj zemlji kakva se ne pamti od iskrcavanja čoveka na Mesec. Za samo deset dana, Karleuša je od narodne pevaljke sumnjivog kvaliteta izdžikljale pravo iz devedesetih, postala ikona „druge Srbije“, kandidat za predsednika NUNS-a, Nin-ovu nagradu i dobila poziv da sedi u prvom redu na tribini LDP-a o toleranciji, gde je Čeda Jovanović, pored ostalog, rekao: „Jelena je pokazala da je pametnija od većine srpskih intelektualaca“.

Inkriminisana kolumna JK – jedna zaista interesantna i provokativna mešavina eksplicitnih scena seksa, još eksplicitnijih psovki, govora mržnje, poetike kućnog pornića, kroz koju generalno provejava zdravorazumski i oštar stav prema mentalitetu prosečnog srpskog zapenušanog gadljivca na održavanje Parade ponosa – mogla se i očekivati od nekoga ko godinama od sebe marketinški brižljivo pravi gej-ikonu i „malu od skandala“. A to pretežno zato što iz njene bogate karijere estradnog umetnika retko ko pamti neki legendarni hit, makar slučajno odslušan u taksiju prilikom prevoženja od tačke A do tačke B. Zato je retko kome promakla, recimo, makar dok je kod frizera bistrio „Skandal“ – fotografija JK sa bebom koja nosi cipelice na štiklu iz kolekcije „Luj Viton“, izjava da je „glavni adut svake žene polni organ“, i još štošta zanimljivo. Marketing i služi da bi se privukle mušterije, osobito u nedostatku dobrog proizvoda. Nema tu baš mnogo iskrenosti, principa, bitno je da „telešop“ populacija krene da naručuje „čarobne krpe“ i losione od kojih će vam kosa porasti za dve nedelje. Naročito je bitno da vas primeti neko važan – bilo Palma, bilo Čeda.

Tu je suštinska razlika između JK, Radiše i anonimnog srpskog intelektualca – on nema pojma o marketingu, teško da će ga neka partija pozvati da sedi u prvom redu na tribini o toleranciji ili u upravnom odboru čak i da kojim slučajem obuče štikle „Luj Viton“ i prošeta hodnicima fakulteta vrckajući. Napisao je stotine naučnih radova, tri toma knjiga, dvaput doktorirao, ne zovu ga ni na sednice kućnog saveta, a kamoli u upravne odbore i na tribine. Svi, uključujući i užu rodbunu, misle da je naivan ko plavuša. Ne piše kolumne ko JK, nije se učlanio u JS, takav ovde nikome ne treba. Zato političke i ekonomske rubrike ovdašnjih medija počinju da se otvaraju za zanimljive pojave i stvorenja, svakim danom sve više liče na stalni dodatak: „Šta se radi na estradi“. Čini se kao da je došlo do iznenadnog izlivanja „Farme“ u mozak. I u sve ostalo.