Srpska napredna stranka ima najbolje vanstranačke ličnosti. Takve vanstranačke ličnosti kakve u svojim redovima imaju naprednjaci, nemaju ni DS, ni SPS, a bogami ni LDP, zajedno. Među vanstranačkim ličnostima SNS ističe se Nebojša Čović, autor slogana „Kad je teško – Čović“, iz čega bi se moglo zaključiti da je on, pre vanstranačkog angažmana u SNS, radio u nekoj agenciji za selidbe. Selite se, a ne znate kako da od tačke A do tačke B prenesete trokrilni orman, težak ko tuč, nasleđen još od pokojne prababe. Onda u novinama pronađete oglas „Kad je teško – Čović“. Pozovete tog Čovića, i on vam prenese trokrilni orman. Rke-koke, svojeručno.
Ipak, Čović pre učlanjenja u vanstranačko krilo SNS nije teglio trokrilne ormane. Bio je to čovek sa umilnim osmehom. Ili bolje rečeno – „Bandit sa umilnim osmehom“ – kako ga je u autorskom tekstu pre desetak godina opisao neki Aleksandar Vučić, stručni saradnik naučnog časopisa Velika Srbija.
Srpski narod ima uzrečicu: „Zna se zašto magarca zovu u svatove“. Ta misao je nastala daleko pre pojave Nebojša Čovića, kada je primećeno da u Srbiji postoji običaj da te komšija pozove na svadbu, ti misliš da ćeš da jedeš i piješ, a tamo ti uvale da pereš sudove, sečeš pečenje i raznosiš kupus salatu po stolovima. Čović je tu rečenicu ponovio dva puta u poslednjih godinu dana – najpre kada ga je Aleksandar Vučić – kakva slučajnost – imenjak i prezimenjak onog stručnog saradnika iz Velike Srbije, pozvao da u ponoć dođe na Marakanu.
– Mora da je neka proslava u Zvezdi – rekli su mu prijatelji, ali je Čović po dolasku konstatovao: „Zna se zašto magarca zovu u svatove“.
Onda ga je Aleksandar Vučić – kakva slučajnost – imenjak i prezimenjak onog stručnog saradnika iz Velike Srbije, pozvao da dođe na neki prijem u Skupštinu grada Beograda, al’ da povede i Gorana Vesića, a Čović je po dolasku nadogradio narodnu umotvorinu. Rekao je: „Zna se zašto dva magarca zovu u svatove“.
Međutim, ako jednog dana u štampi vidite zajedničku fotografiju Vučića, Čovića i Vesića, ispod nje sigurno neće pisati: „Tri magarca na svadbi“, niti će pisati: „Aleksandar Vučić s dva magarca u svatovima“ (uz napomenu: Vučić stoji prvi zdesna), nego će tamo garantovano biti potpisano: „Stručni saradnik Vučić sa najbližim nestranačkim stručnim saradnicima“. Nikako: „Vučić sa najbližim stranačkim nestručnim saradnicima“.
Čović je – po urbanoj legendi – poznat kao jedan od najboljih gradonačelnika Beograda, još od dolaska Kelta. To kako je Beograd funkcionisao od 94. do 97. ne može se opisati rečima – to je trebalo doživeti. Sve je išlo kao po loju. Recimo, u tom zlatnom periodu Beograda u autobus GSP mogao si da uđeš samo ako se prethodno namažeš lojem. I dan-danas po Petlovom brdu zatiču ljude koji besciljno lutaju tim prigradskim naseljem, jer su u vreme gradonačelnika Čovića planirali da iz vozila GSP izađu kod Sajma, ali su zaboravili da se namažu lojem, pa su stigli na Petlovo brdo. Gde su se trajno nastanili. Jer nisu mogli da uđu u autobus za nazad. Kažu da je Čović tada, posmatrajući buseve pune ko sardine u rafinisanom ulju, u kojima je pri ulasku i izlasku klizilo kao po loju, došao na ideju da proizvodi konzerve.
Toliko je za samo tri godine vlasti zadužio Beograd da je po njemu nazvana jedna ulica (Nebojšina) i jedna kula (Nebojšina). Kad god je nama bilo teško, tu je bio on. Zato bi mu bolje pristajao slogan: „Teško nama – Čović“.
Ničeg se ne boji, nebo mu je granica. Jednom rečju – Nebojša.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
