Top lista nadrealista

 Sad je situacija drugojačija, od Čika Jove Zmaja ostala je samo „Jututunska juhahaha“, antidinastička pesmica smeštena u kraljevstvu Jutututu, gde je kralj neki Balakaha, koji se malo-malo uspne na brdo i gromoglasno vikne svom narodu: „Dobićete juhahaha“. U prevodu – biće zejtina iz robnih rezervi, po staroj ceni. Što je, uistinu, daleko bolje od tih vremena ratnih rezervi.

Elem, Srbija je preživela devedesete koje su od ovdašnjeg življa razvile neke skrivene talente, neophodne, ispostaviće se, i za svetliju budućnost. Recimo, da u toku šetnje ulicom svojim labradorskim njuhom nanjuše samoposlugu u kojoj, kako se to optimistički govorilo – „dele“ po dve boce suncokretovog ulja. Jedino niko nije znao zašto „dele“, kad na kasi traže da platiš. Potom bi pozvali dedu, unuke, snaju i šurnjaju, izvršili desant na lociranu samoposlugu, te odande, po sistemu baba za dedu, deda za repu, šurnjaja za suncokret, izašli sa deset flaša zejtina i dojavili prvom komšiji: „Dele ulje na ćošku, pozor, sad!“

Tačno deset godina kasnije, pošto je nestašica ulja stavljena ad akta, vesti ovdašnjih televizija počele su iz hipermarketa, institucije nepoznate tokom devedesetih, u kome se tog dana na rafovima pojavila veća količina ulja. Kamera je najpre snimila raf u toku aranžiranja flašama sa etiketama suncokreta u punom cvatu. Posle deset minuta, kamera je snimila raf bez flaša sa etiketama suncokreta u punom cvatu, i jednu babu koja hodom prekaljenog člana specijalnih antiterorističkih jedinica proverava sadržaj poslednjeg, donjeg rafa, gde, dugogodišnje iskustvo govori, može da se zaturi još koja boca dragocene tekućine predviđene za prženje jaja i sipanje u kandilo, po staroj ceni.

Vesti su završene pričom da se u Beogradu otvara izložba Salvadora Dalija. Čak i kod onih potpuno nezainteresovanih za nadrealizam, taj podatak izazavao je posebno interesovanje.

– Dali!? Dvesta slika!? Ako je ulje na platnu, idemo obavezno – rekla je ona baba iz specijalnih antiterorističkih jedinica – ko veli – koliko je Daliju trebalo ulja kad je toliko slikao. Mora da je ova nestašica uoči poskupljenja zbog njega, za sve su krivi ti umetnici – slikaju dok narod nema leba da jede. Čist nadrealizam.

I potom zamislite babu u centralnoj dvorani Muzeja istorije Jugoslavije, idealnog mesta za nadrealističke izložbe, kako šeta sa cegerom, malo-malo zapitkujući kustosa.

– Izvini, dečko, je l’ se ovde deli…

– Ne, gospođo, ovde je Dali…

– Već ste dali?! Ima li, sinko, za mene jedna flaša, stara baka, mala penzija…

– Hoćete katalog?- pitao bi kustos, uvalio besplatan katalog, i nestao netragom.

A baba bi, listajući taj kunstdruk katalog sa crtežima koji liče na fasciklu po kojoj se vide otisci šoljica za kafu sa ubodenom željom, dugo tražila željeni podatak. Za koji bi na kraju morala opet da priupita onog kustosa.

– Izvini, sinko, da li je ovaj slikar koristio „Dijamantov“ ili „Vitalov“ zejtin? I je l’ može za staru baku jedna flaša, mala penzija, pržena jaja i kandilo…

„Svakog jutra kada se probudim, najveću radost mi pričinjava spoznaja da sam Salvador Dalí“ – govorio je Salvador Dali mnogo pre nego što se pojavila osoba koja je izgovarala isto, ali sa drugim imenom i prezimenom: „Svakog jutra kada se probudim, najveću radost mi pričinjava spoznaja da sam Saša Dragin.“ Spletom neverovatnih okolnosti, daleko pre ulja u Srbiji je primećena i nestašica mleka, zato što u Srbiji, kako je objašnjeno iz mlekara, nema krava. Što ćemo tek da proverimo kad za nedelju dana počne „Farma“. Međutim, Saša Dragin, ministar poljoprivrede, tvrdi da u Srbiji ima krava, lično se uverio, te optužio mlekare da izazivaju veštačku nestašicu i mleka i krava. A uskoro će optužiti mlekare i da izazivaju veštačku nestašicu ulja. Posle će ovi iz mlekara objasniti da su sve krave lude. Jednostavno, odu i ne vraćaju se. Posle će proglasiti epidemiju ludih krava. Pa ćemo uvesti milion i po vakcina. Koje ćemo baciti u prvi kontejner… I tako.

Srbija je, naime, zemlja u kojoj Salvador Dali i „Top lista nadrealista“ spadaju u krajnje realne pojave. Nadrealizam, „diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske ili moralne preokupacije“, tu je postao jedan sasvim fini umetnički pravac u kome je dovoljno pročitati vesti sa naslovnih strana i doživeti katarzu.

Na početku svog mandata premijer Mirko Cvetković je rekao: „U Srbiji niko neće biti gladan.“ Uz intevju je štampana i njegova fotografija. I to kakva. Premijerova ruka, naime, bila je podignuta uspravno i savijena u laktu, a šaka skupljena u pesnicu, tako da se ne vidi da li je palac provukao između srednjeg prsta i kažiprsta, ali liči. Tako je premijer neverbalnim vidovima komunikacije zvanim „lakat“ i „šipak“ ostavio utisak čoveka koji stvarno veruje u ono što priča. Iako u to što priča ne veruje niko drugi, ni kad samo čuje, a kamoli kad ugleda fotografiju sa skrivenim porukama doktora Frojda.

Uz ovooooliki „lakat“, dakle, premijer- futurolog uverio je svekoliku Srbiju da niko neće biti gladan, dakle u budućnosti, što opet ne mora da znači da ovde neko već nije gladan. Osim ako on nije govorio u takozvanom „prošlom budućem vremenu“ koje je izmišljeno u Šumadiji. Tamo, kad seljak jureći za svinjom koja mu uporno beži po avliji, posle mnogo bezuspešnih pokušaja i upadanja u blato ipak uspe da je uhvati za zadnju nogu, a svinja mu već sledećeg trenutka pobegne, on ustaje i izgovara novo glagolsko vreme, tzv. prošlo-buduće: „J… sam te kad te stignem.“ U tom glagolskom vremenu, izgleda, govorio je i premijer po ubeđenju, ubeđen da „ako ne budemo imali šta da jedemo, ješćemo korenje“, što bi rekao u prvoj fazi nepravednih i ničim izazvanih sankcija izvesni vegetarijanac. A ako budemo imali šta da jedemo, ješćemo džem od šipuraka, umazani do lakata. I uživati uz druga Dalija.

U tom glagolskom vremenu govorili su, biće, i oni koji su pre 11 12 godina čekali zejtin, misleći da vreme prošlo, nikada neće biti i buduće. Bar po pitanju zejtina.