Na listi glupih pitanja koje možete čuti u svakodnevnom životu veoma visoko se kotira ono: „Kako je bilo na sahrani?“ Sahrane su, naime, tradicionalne manifestacije na kojima je uvek isto, naravno – dok jednog dana vi ne postanete glavni junak. A da biste postali glavni junak morate ispuniti određene uslove koji nisu baš prijatni po vas, i posle kojih obično ne mogu da vas pitaju: „Kako je bilo na sahrani?“
Sahrane su zanimljive jedino kod Duška Kovačevića. Ima u „Maratoncima“ kad ukopavaju Panteliju, pa naiđe Bili Piton sa bandom, Aksentije mu kaže: „Lepo je Bili što si došao“, a Piton odgovori: „Nisam došao, idem ženi na grob, slučajno sam naišao“.
Pa mu Laki onda kaže: „Marš odavde! Panteliji se ne dolazi slučajno na sahranu“. Tu nastrada nesrećni Mirko, koga Laki ukori: „Je li, jesi i ti došao slučajno na sahranu?“, on mu kaže da je došao da pita kad će sutra da otvaraju testament, da neće da ga prevare i da hoće svoj deo, te ga Laki naposletku pojuri s lopatom po groblju, uz prethodnu repliku: „Daj mi tu lopatu, molim te!“
Druga čuvena kovačevićevska sahrana jeste ona iz „Ko to tamo peva“: „deca“ su izbušila gume na autobusu, Stevići su ubili učitelja, te svi putnici autoprevoznika Krstića idu na sprovod. Gaga Nikolić kamenčićem gađa konja koji prevozi mrtvački kovčeg, Miško ga pita: „A što si gađ'o konja?“
„Da požuri malo, vidi mrcina kako se vuče“ – kaže Gaga, onda Miško konja gađa kamenčinom, te tužna kolona trkom stigne do groblja.
Dženaza u Potočarima izgledala je upravo ko da su je organizovali Topalovići u saradnji sa „Firmom Krstić“. Falio je jedino Paja Vujisić da u svom onom rusvaju vikne: „Džukele, pa zar i u ovom svetom trenutku nemate poštovanja!?“
Nedostajalo je možda samo da Bakir Izetbegović naposletku dohvati lopatu i počne da juri Vučića po memorijalnom kompleksu. I da na odjavnoj špici direktnog prenosa piše: po motivima dramskih dela Duška Kovačevića.
Znate ono:
ajke Srebrenice: Lepo je Vučiću što si došao.
Vučić: Nisam došao, slučajno sam ovde, radije bih išao u Bratunac.
Klinton: Srebreničanima se ne dolazi slučajno na sahranu.
Vučić: Došao sam da pitam kada ćete sutra da otvarate poglavlja. Nećete da me prevarite! Hoću svoj deo!
Bakir: Daj mi tu lopatu, molim te!
A da onda onog mentola koji je prvi bacio kamen, neko pita:
– Što si gađo Vučića?
– Da požuri malo, vidi kako se vuče?
Pa potom njih 30 dovati kamenčuge. I krenu da gađaju Vučića.
Problem regionalnog pomirenja jeste što ga sprovode osvedočeni majstori regionalnog pičvajza, mrke face koje jedni drugima ne mogu iskreno da pruže mali prst i kažu: „mir, mir, mir, niko nije kriv“, jerbo je od njih svako za nešto kriv.
U pitanju je plejada regionalnih Topalovića, nekakvih ofucanih fanova Orića, Mladića i Gotovine, čije su karijere počele kad je umro Pantelija, pa smo ih, izgleda, nasledili testamentom.
Ljudi se najlakše mire po kafanama, a ovima ni to ne bi uspelo, jer bi se svaki od njih na ponuđenu čašicu pića iskreno zabrinuo:
– Je li, Laki, je l' to mišomor?
A i liče na one reciklirane mrtvačke sanduke koje Bili Piton iskopa, a Topalovići ih samo očiste od blata, prelakiraju i prodaju ko nove.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
