Zadnji branik otadžbine

Tek pre neki dan, kada se već samo retka zlopamtila sećaju da je Momo bio premijer Jugoslavije i predsednik Crne Gore tokom sjajnih i davnih devedesetih, negde kod Brankovog mosta, on je prvi put imao racionalno opravdanje za jednu brljotinu koju je napravio: „Odeš u kafanu, napiješ se, a onda te policija uhapsi zato što si pio“ – izjavio je sebi svojstvenom političkom filozofijom tim povodom Momo dvojici beogradskih taksista koji su u rukama držali štangle, misleći da je pred njima, sudeći prema stajlingu, simpatični junak iz filmova Živka Nikolića.

U septembarskoj noći, upravo pristigao iz neke zadimljene balkanske krčme, prirodnog ambijenta u kome je skupa sa nacijom živeo desetak godina, uhvaćen je kako veselo prkosi taksisti koga je prethodno dvaput udario u zadnji branik. „A posle me umalo nije pregazio“ – rekao je taksista istraumiran. Zamerati se beogradskim taksistima jeste, ponekad, veći rizik nego prkositi celoj zemaljskoj kugli, pa potom objaviti naciji da neprijateljski avioni poleću iz Avijana, i mirno otići u VIP atomsko sklonište. Taksisti su, naime, jako nezgodni kad im prkosiš ispred nosa – za razliku od međunarodnih diplomata, naučenih da budu strpljivi donekle, oni odma hoće da biju. U tu svrhu u gepeku drže ladno oružje: štanglu, kurblu, bacač plamena ili rezervni točak.

Taksista je tražio nadoknadu štete, branik je branik, Momo nije imao nameru ni da se lati za novčanik, ni da mu se izvini, misleći valjda i dalje da je na braniku otadžbine, ovog puta i bukvalno. Biti na braniku (otadžbine) ne podrazumeva popuštanje u bilo kom obliku. Onda je taksista izvukao ključ iz Momovog automobila i pozvao policiju. Ni kad je stigla policija, Momo nije promenio svoju principijelnu politiku – niti je hteo da obešteti taksistu, nit da mu se izvini, a kamoli da duva u balon. Očevici tvrde da je nekoliko puta pokušao da podigne žutu traku.

Devet sati kasnije, Momo je bio potpuno drugi čovek, onaj stari – trezan, lep i pametan, ubeđen da jedan zadnji automobilski branik ne može poremetiti ugled čoveka koji je čitavog života sedeo na otadžbinskom braniku. Prednjem ili zadnjem, svejedno – rezultati tog sedenja su vidljivi i danas. Baš zato jer je Momo, sa još jednim, retko kad bio rad da popusti na vreme, ili se ne do bog, nekome izvini.

Jedan od onih koji je manje sedeo, a više osedeo na braniku otadžbine, predsednik Srbije Boris Tadić nasledio je posledice svih tih Momovih koautorskih projekata iz vremena kad je ovaj bio trezan. Pa je pristao da izmeni rezoluciju o Kosovu koju je Generalnoj skupštini UN, potpuno trezven, pokušao da podmetne Vuk Jeremić, lice sa privremenim mestom boravka u Africi. Rizikujući da ih ujede muva „ce-ce“, Jeremić i 50 emisara mesecima su obilazili sve zemlje sveta, osobito takozvanog trećeg – tamo gde treba pozivali su se na druga Tita („aaa, Jugoslavija, Tito, nesvrstani“- radovali su se domaćini), negde su se pozivali na međunarodno pravo („aaa, međunarodno pravo, Tito, Jugoslavija, nesvrstani“- radovali su se domaćini), ponegde su se pozivali na Đokovića („aaa, Đoković, Tito, Jugoslavija, nesvrstani“- radovali su se domaćini). Jedino se nigde nisu pozivali na Momira Bulatovića. Njega čuvaju ko keca u rukavu za slučaj da taksisti stupe u generalni štrajk.

Za to vreme, predsednik Tadić pregovarao je sa baronicom Ketrin Ešton, dok je u Demokratskoj stranci angažovan tim, takođe barona, ne zna se po kojoj osnovi, da smisli kako naciji objasniti još jednu pobedu srpske diplomatije na međunarodnom planu. Dakle, posle sastanka predsednika i baronice, baroni su saopštili – napravljene su neznatne izmene, gotovo neprimetne za one koji nikada nisu čitali tekst prve varijante rezolucije. Koju nije pisao Momir Bulatović. Umesto rečenice: „Kosovo je srce Srbije“, u prvom stavu rezolucije piše: „Kosovo je sused Srbije“. Umesto potpuno bespotrebne rečenice: „Osuđujemo jednostranu secesiju“, stoji: „Osuđujemo jednostranu globalnu svetsku recesiju“. Umesto dvosmislene rečenice: „Tražimo da se pod hitno izvrši reizbor svih sudija Međunarodnog suda pravde u Hagu“, uneto je malecno šminkanje: „Zahtevamo hitnu povišicu plata za sve sudije Međunarodnog suda pravde u Hagu, plus topli obrok“. Na kraju je, kao u junu 1999. godine, ispalo da smo opet mi pobedili (saopštenje Informativne službe DS od četvrtka: „Zajednički nastup Srbije i EU pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija veliki je uspeh naše zemlje koji omogućava da Srbija očuva svoj evropski put i nastavi borbu za svoj suverenitet“), s tim što goloruki srpski narod ovaj put nije izašao na ulice sa šmajserima za pucanje u vazduh. Ko onomad kad su Momo, trezan, i Slobo, trezan, postigli još jedan međunarodni uspeh Srbije, u prostorijama lokalnog bircuza kraj Kumanova.

Arhetipska je to paradigma, da poraze, ili bar nerešeno, u raznoraznim bitkama, Srbi uvek smatraju pobedom. Kosovska je bitka, od koje je sve i počelo, sa ove strane opisana tako maštovito i ambiciozno da nije imala baš mnogo veze sa realnošću. Iako se ovde veruje da je ona sprečila ulazak Turaka u Evropu, bilo je, izgleda, upravo suprotno. Kada je NATO već želeo da se preda, Momo i Slobo su ubrzali proceduru. Kada je Generalna skupština UN već bila okupljena oko Vuka Jeremića, i ličila na Vukov sabor, predsednik Tadić se odlučio za pobedu zajedno sa evropskom Evropom. Nek i oni malo osete slast pobede.

Razlika između Tadićeve politike pobeda, i onih prethodnih, od 1389. do 1999, jeste što u trenutku svenacionalnog trijumfa, poljima i livadama ne luta nijedna Kosovka devojka. Možda je to politika neobična za ovdašnje prilike, gde se slavi isključivo kad polete dva vrana gavrana, ali se Borisu Tadića bar neće desiti da ga jednog dana, kad ode u političku penziju, uhvate kako vozi auto posle neke kafanske lumperajke, i svi se začude zbog činjenice da je nekada bio trezan.