„Prošao je Egzit“, uzbuđeno su – kao po komandi od reči do reči istovetno – javljale televizijske izveštačice. Uz neizostavno: „Jubilarni dvadestipeti“. Onda bi jednako dosadno – ali da ipak podignu dramaturški saspens – poentirale: „Verovatno poslednji u Novom Sadu, jer se festival seli u Egipat, podno kairskih piramida!“. Bogte!
Samo dan ranije o festivalu po srpskim medijima nije bilo ni slova. Ni sličice. Čak ni osnovne činjenice da li će ga uopšte biti. Ništa!
Onda je krenuo „baz“ kako je, pazi sad, odlazak festivala iz Novog Sada zapravo surova osveta Vučićeve vlasti „egzitovcima“ zato što su podržali studentski bunt. I još – zapevajli su sveži muzički analitičari – pošto je festival nastao kao rezultat studentske pobune, te je tako i završio. „Bulšit“!
Ništa od toga nije tačno. Ili jeste delimično. Kakao bi me još u trećem razredu gimnazije (na)učila divna Jovanka Prodanović, nastavnica iz Logike: delimična istina je cela laž!
Prvo i najvažnije: ako preskočimo takozvani „Nulti Egzit“, kada taj događaj uistinu jeste bio izraz pobunjene, drastičnih, pre svega političkih promena, željne hrabre novosadske mladeži, svi sledeći, od onog prvog organizovanog na Petrovaradinoj tvrđavi, pa svih potonjih godina, taj festival je bio neskriveni miljenik vlasti. Svake. Bukvalno! Finansijski maksimalno ušuškan, uz punu logističku i svaku drugu pomoć javnih institucija – novosadskih, pokrajinskih, republičkih, pa dok je bilo krnje Jugoslavije i državnih – maksimalno pokriven sponzorskim ugovorima i promovisan kompletnom medijskom posvećenošću.
Drugo, ako ne računamo ono oglašavanje festivalskog menadžmenta četiri dana nakon prošlogodišnje novembarske katastrofe – za vlast kobno poput čaja od kamilice – „Egzit“ je u tom smislu bio prilično uzdržan.
Da se sve odvija kako je zamišljeno, korak po korak, mnogo ranije je odlučeno. Tamo Gde treba. Kao i sve u ovoj nesrećnoj zemlji. Trunke dileme nema da je Aleksandar Vučić – ministar Miloševićeve štampe i propagande tog „Varljivog leta“ 2000. – o hrabrim novosadskim klincima identično mislio kao i kada je nedavno odlučio da se „Egzit“ finansijski ukine. Eutanazira! Prezirao ih je kao sve drugomisleće osobe, posebno one bolje od sebe, hrabrije obrazovanije, popularnije… Kako bi on rekao u jednoj od tri svoje omiljene frazetine: „Mislim o njima sve najgore“. Zašto to nije učinio još pre 13 godina, samo on zna. Čekao je pravi tajming? Možda ovaj kada ima novu skupocenu igračku „Ekspo“. Nije želeo da neko od njegovih mnogobrojnih bezmozgaša te dve firme istog početnog slova – pobrka.
Znameniti muzički festival pratim iz ličnih, porodičnih, ponekad i profesionalnih razloga, (in)direktno, bez preskakanja, čak duže od svih tih 25 „jubilarnih godina“. Znam premnogo, uglavnom, insajderskih detalja. Stvarnih i mogućih. Od trača do istine. Ne bih o tome.
Nekoliko rečenica ipak, meni vrlo bitnih. Tokom leta Dvehiljaditog, uz Dunav, po površinama parka kampusa Novosadskog univerziteta, održavana je smotra, pre svega politički osveštenih rokenrol bendova. Domaćih, naravski: Ateist Rep, Darkvud Dab, Ortodoks Kelt, Van Gog, Deca loših muzičara…
Čista mimikrija. Da se politički, a pre svega, debeovski džulovi ne dosete! Organizatori, studenti uglavnom, dokazane bundžije protiv espeesovsko-radikalsko-julovoske žgadije, uz pomoć nekolikih novosadskih „otporaša i generalno mladih ljudi željnih demokratije, ljudskih sloboda, života dostojnog stanovnicima evropske zemlje, za tu totalno političku demonstraciju, smislili su sjajan naziv: „Izlaz“! „Egzit“.
Nekoliko vrelih meseci, ali uz osvežavajući Dunav, „pumpalo“ se u korist opozicije pred skoro dolazeće izbore, a protiv „Balkanskog kasapina“ Uz, što je vrlo bitno, diskretnu materijalnu i logističku pomoć novosadskih javnih preduzeća. Tada je, ako je neko zaboravio, Novim Sadom vladala koaliciona Miloševiću opoziciona struktura (SPO, DS, Koalicija Vojvodina i DSS) koja je četiri godine ranije, zahvaljujući ogromnom odzivu i podršci Novosađana, surovo pomela sa političke scene zločinačku vlast SPS, JUL i Radikala.
U septembru ti mladi ljudi su bili na biračkim mestima, a potom petog oktobra u Beogradu borbenim duhom, ali i svojim telima, branili osvojeno. Beše to gerilsko doba nepokolebljive generacije.
Oni koji su nasledili tu inicijativu, načinili su sledećih godina od „Egzita“ festivalsko čudo. Sve moguće svetske nagrade su za organizaciju dobili. Na Petrovaradinsku tvrđavu su dovodili najpoznatija muzička imena. Postali su simbol Novog Sada.
Bilo! „Egzit“ ide u – kako se kadgod obavezno govorilo -„prijateljski i nesvrstani“ Egipat? Što da ne. Ime? Neka bude „Entrans“…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
