TELEtina - medijska

Nekoliko dana nakon poslednje intervencije famoznog Kriznog štaba, u smislu pooštravanja mera svenarodnog ponašanja glede korona virusa, u mom komšiluku se dogodila sledeća scena: u radnju sa zdravom hranom (poštovanom čitaocu je od volje da li akcentovati pridev, imenicu ili celu sintagmu, jer za priču u daljem toku, može da ima dodatnu važnost) je ušao "gospodin" vrlo respektabilnih godina, te na izrazito ljubaznu molbu prodavačice da stavi masku na lice - kako jedna od "steži-popuštaj" odredbi pomenutog štaba nalaže - ispaljuje smrdljivu verbalnu izlučevinu: "Nabijem na k...c i tebe i masku!"

Da produžim gde minule sedmice stadoh.

Teško mi je da se odlučim da li (mi) je više (o)tužna ili (mi) je više urnebesno smešna količina neznanja ponekih likova koji, vrlo intenzivno, cirkulišu u ovdašnjem javnom prostoru, po medijima naročito.

U dve predivne novosadske večeri, u zagrljaju odlazećeg leta i tek pristigle jeseni, malobrojni ljubitelji lepog - onoga što, prvenstveno, između korica knjiga slažu mudri ljudi - baš su uživali.

Minule sedmice najpopularniji ili, makar, najbolje rangirani srpski fudbalski klubovi, suočili su se sa surovom sudbinom da im konačni rezultat u evropskim kupovima zavisi od izvođenja jedanaesteraca, kolokvijalno penala, ili sa "kreča" kako - zbog belom bojom markiranog mesta sa kojih se taj udarac izvodi - vole da kažu posvećeni korisnici loptačkog žargona.

Evo nas u septembru, jesen se šunja, vreme je, uz ostalo, kada tradicionalno, televizijske kuće uglavnom najavljuju, a one vrednije, već i emituju programske novitete koje ćemo - kako ko i, dabome, i koliko ko - gledati do ranog sledećeg leta.

Nepristojno sam dugo (bio) u diplomatiji ove zemlje. Indirektno, dabome, kao izveštač i hroničar. Ponekad i kao komentator, što je mom (umišljenom) položaju davalo, i ne baš željene, nijanse. Prošlo je, srećom, i za mene i za teme mojih javnih smatranja, bez većih posledica.

Aleksandar Vučić se priprema za put u Vašington - i kako prečesto kukumavči ovih dana - za "vrlo teške", "pune iznenađenja", razgovore sa kosovskim premijerom Hotijem, a pod budnim okom tamošnjih zvaničnika i pritom - velim ja - ne retkom, upotrebom "indijanske vatre", tradicionalnog američkog sredstva za ubeđivanje i "dobrovoljno" pristajanje.

Pre nekoliko sedmica odgledao sam video omnibus (televizijsku antologiju, da budem teorijski korektan) u produkciji evropske HBO, globalne kablovske mreže, u kojem je deset filmskih stvaralaca iz Poljske prestavilo svoje radove (dužine do deset minuta) o životu uz koronu.

Koliko traje naše (kolektivno) političko pamćenje?

Sredinom sedamdesetih pokojna JRT je iz zagrebačkog studija emitovala igranu seriju "Gruntovčani".

Znate li ko je Stan Van den Bujis? Taj je belgijski fudbaler, pre četvrt veka ravno, igrajući za Germinal Ekeren, postigao tri (!) autogola na utakmici protiv šampiona Anderlehta i tako, neslavno, ušao u sve svetske fudbalske enciklopedije.

Prošlog utorka smo pročitali razmišljanja Svetlane Janićijević (RTS) i Brankice Stanković (Insajder) o kritičarima i "kritičarima" televizije u nas, ma šta to vrednovanje tuđeg javnog rada, danas i ovde, (ne)predstavljalo.

Pre neku sedmicu sam na ovom mestu - u kontekstu priče o domaćim televizijama - zametnuo javnu kavgu stavom, kako Srbija ima "sedam miliona televizijskih kritičara".

Bili izbori i Lala bi zajebantski kazao kako su krupniji krompiri (bili) krupni, ovi sitniji baš i nisu.