TELEtina - medijska

Ako je ičega korisnog bilo u siledžijskom i prostačkom bezumlju režimskih veselnika i njihove neupitne i sveodlučujuće personifikacije...

Informativno novinarstvo nam je jadno. Tužno. Ogromna većina toga, makar.

Od pamtiveka je znana istina da su u zla vremena dobri ljudi još bolji, a loši još gori.

Endrju Rosi, poznati američki dokumentarista ("Prva strana", "Kula od slonovače", "Prvi ponedeljak u maju"...), za globalnu kablovsku kuću HBO, režirao je i producirao film "Posle istine: dezinformacije i cena lažnih vesti".

Pisao sam već da pomno pratim kreacije predstavnika moje (de)generacije - i ne samo njih - u ubijanju zaludnosti u vreme kolektivnog 24/7 zatočeništva.

U vreme korone globalno, a vanrednog stanja lokalno, sve nam navike idu ka gorem, ružnijem, glupljem, bahatijem... jer ritam naših življenja udaraju istaknuti članovi grupe "Kompletni idi(j)oti".

Parafraza: ne pada korona da pokrije karantin, već da svaka zverka pokaže svoj trag. Stav, zapravo! Šta misli, šta govori, šta piše. (Ili, ne misli, ćuti i ne piše.)

Hajde da se pretvaram da je sve uobičajeno - ne mogu da napišem baš i normalno, budući da tako nešto oko nas odavno nije - te nudim tekst o (uglavnom), lošem radu tzv sportskih žurnalista. Moja je to omiljena teme, a sudeći po komentarima, i ponekih čitalaca "TELEtine".

Najveći broj naših sadržavljana je glede pandemije koronavirusa protutnjao žestokim emocionalnim rolerkosterom: od sveopšte zajebancije do neskrivene panike i, konačno, uvođenja vanrednog stanja.

Ponekad mi se čini kao presipanje iz šupljeg u prazno komentarisanje onoga što se pojavljuje u medijima, kada (mi) je izbor istog sveden na dve televizije, jedne dnevne novine i nekoliko informativnih sajtova u kojima, doduše posredno, (pro)nalazim materijal za ovu rubriku. Ko mi je kriv, to je moj izbor.

Dok čitate ovaj tekst Aleksandar Vučić završava trodnevnu posetu Vašingtonu, gde je, uz ostale, trebalo da razgovara i sa likovima iz prve američke diplomatske lige: šefom Stejt departmenta Pompeom i dvojicom zaduženih za Zapadni Balkan, šta god ta odrednica značila. A ne znači - svedočimo tome već tri decenije - ništa dobro, a još manje lepo, makar iz američke vizure.

"Daun ander" baš prija Novaku Đokoviću.

Poneki novinski napis - doduše retko - dobije nastavak, a da to nije bila prvobitna želja autora, još manje uredništva lista u kojem je objavljen.

Ako je Šolak - toliko od Vučića i njegovih čauša spominjani i oblaćeni - uistinu (su)vlasnik nekolikih elektronskih medija i najveće kablovske distribucije, zašto ne bi sačinio reprezentaciju televizijskih novinara i njihovih ostvarenja i sakupio ih na istom mestu?

Kad god iz stvaralačkog trougla Lekić-Polić-Lončar izađe novi - po pravilu, izvanredan - proizvod, navek postane uzrok seizmološkog podrhtavanja - brukom i sramotom cementiranog - srpskog medijskog tla.