Duško Bogdanović

Uživam u (auto)biografskom štivu.

Vujadin Boškov i Todor Veselinović, verovatno najvredniji brilijanti na nisci izvanrednih fudbalera novosadske Vojvodine tokom šeste decenije minulog veka.

Onomad sam na ovom mestu pisao o prečestom demonstriranju nerazumevanja suštine zanata mnogobrojnih ovdašnjih medijskih profesionalaca. Danas ću da pojačam taj stav tvrdnjom da nije samo reč o jezičkim, već prečesto i o logičkim greškama.

Dabome da sam ukrao Oskaru Vajldu naslov drame „Važno je zvati se Ernest“ i parafrazirao ga za potrebe ovog tekstića.

Zamislite naslove nedeljnih izdanja ovdašnjih „novina“ i „komentare“ u ponedeljak u istim da je holandski sudija, u nedostatku ozloglašenog „vara“, a tri minuta u zastavnom vremenu, odlučio da prizna gol Ronalda, a time ozvaniči pobedu portugalske reprezentacije.

Onomad sam napisao, ipak ću ponoviti: i u Danasu, omiljenim mi novinama (gde poneki žurnalisti, podražavajući masovno lošu upotrebu te reči, i obavezno je – kažnjivo nepravilno – govore i pišu u jednini!), kada im neki lik sa zvečećom imenom i debelom funkcijom nešto napiše, to biva posebno najavljivano i obeleženo kao „autorski tekst“.

Otišao je i Dušan Ninkov.

Praćenje i komentarisanje događanja u sanremskom teatru Ariston (kvalitet pesama, (ne)dopadanje pevača, garderoba, scenografija, voditelji…) u srcu italijanskog turističkog bisera i ponosa pokrajine Ligurije, višedecenijska je tradicija u mojoj porodici.

Neverovatno je kako granitno tvrd argument, jedan jedini, može da promeni, ko zna kada i zašto, uvreženi utisak, da razbije stereotip i novom snagom okoštalim i izanđalim frazetinama vrati sjaj prvobitnosti. Štaviše, i nanovo, prizvuk svevremenosti.

Zamislimo – iz razloga koji bi najmanje bio naslonjen na objektivno i racionalno – da sve ono i svi oni koji se u zemlji Srbiji smatraju za žestoke protivnike vlasti ili, makar, za blage neistomišljenike sa aktuelnim režimom, smestimo u jedan krug.

Verovatno iz vrlo ličnih razloga – početak višestranačja u Jugoslaviji, pa dakle i u Srbiji – doživljavam sa viškom emocija.

Bio sam siguran, valjda još u utorak, onako „u glavu“ – što bi kazao Aleksandar Vučić, najpoznatiji ovdašnji brojač ljudi i brojeva – ko će biti gosti sledećeg „Utiska nedelje“. (A priznajem, nisam bio insajderski instruisan.)

Ženče moja ovde sve kasni sedimo ko bubice mirno nema muvanja pa da ti napišem poručicu.

S vremena na vreme – ređe, ipak, nego što me svakodnevno buljenje u televizor provocira – pišem o programima televizija N1 i Nova S.

Lagano ispraćamo ovu godinu, a tako želimo da joj što pre vidimo leđa. Retko je odvratna bila.