Trampova slava

Međutim, dobio sam prvi bedž u životu: „Džon Kenedi, američki predsednik.“ Na engleskom, dabome. Namah mi se taj čovek dopao. Pratio sam sve o njemu. Posebno fotografije iz njegove kancelarije. Ovalni kabinet! Na jednoj fotografiji maleni Džon Džon predsednikov sin, viri ispod ogromnog stola. Posle kobnog novembra 1963. pratio sam bukvalno sve o Kenedijevima. Prva dama Džeki mi se mnogo dopadala. Kasnije sam saznao kako je sa stilom preuredila Belu kuću. Organizovala je nešto između umetničke galerije i muzeja, kako bi posetioci mogli da uživaju prilikom organizovanog obilaska.

Dolazili su potom sledeći predsednici. Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan…

Neke Prve dame su takođe pokušavale da renoviraju Ovalni kabinet po svom ukusu. Teško. Džeki je postavila lestvicu odveć visoko. Čak je Hilari Klinton želela baš taj deo Zapadnog krila da obnovi. Avaj, zatekli su joj muža, predsednika Bila sa pripravnicom u tamnoplavoj haljini… I sve ode do tri lepa impičmenta. Zamalo!

Bračni par Obama se sa velikim respektom i ljubavlju odnosio prema Ovalnom kabinetu. Za razliku od prethodnika, seljačine Buša Mlađeg, koji se često slikao sedeći na radnom stolu, ili sa nogama na njemu. Baš bahato, njemu svojstveno.

Onda je u Belu kuću stigao Tramp. Nisam preterano obraćao pažnju na događanja u Ovalnom kabinetu tokom njegovog prvog mandata. Sem kada je u toj prostoriji primio srpskog predsednika Vučića i kosovskog premijera Hotija. Beše septembar 2020. Tada je (ne)potpisan Vašingtonski sporazum. Niko ne zna šta tamo sve (ne) piše? „Šta se zbiva, šta se zbiva“, kako pevaju ona dva Cigančeta iz Šijanovog filma „Ko to tamo peva.“ Nije ni bitno. Ono što pamtim od tog diplomatskog cirkusa je ponašanje domaćina Ovalnog kabineta. Posebno prema predsedniku Srbije.

Ko god šta o Vučiću misli(o), ali on je predsednik suverene, nezavisne zemlje sa kojom su Sjedinjene Američke Države imale duge, tradicionalno dobre, u dve svetske vojne i savezničke odnose. Dakle, i krvlju vojničkom overeno prijateljstvo. Smestiti dvometraša u „đačku“ šamlicu, tako da mu kolena bezmalo budu u visini ramena i posmatrati ga sa ogromnim potcenjivanjem i nipodaštavanjem zavaljen u pedagošku fotelju iza „katedre“, vrhunac je prostačkog ponašanja.

Nije to ni približno katastrofalno kao ono šta Tramp čini u svom drugom mandatu.

Znalo se kako su američki predsednici decenijama komunicirali sa „damama i gospodom iz štampe“ u za to specijalno organizovanoj prostoriji u Beloj kući. Bilo, pa promenilo se. Sve se sad odvija u Ovalnom kabinetu. Teški džiberaj. Predsednik sedi, oko njega svi stoje. Najbliži saradnici, novinari, još neki (ne)znani likovi. Recimo, Mask najbogatiji čovek u kosmosu, obavezno sa bejzbol kačketom na glavi, ponekad povede i klinca. Da dete ne ostane samo kod kuće. Kažu da je ovih meseci teško naći dobru bejbisiterku u Vašingtonu. Ako se i nađe neka Gvatemalka, ta brate, mnogo dolara traži po satu rada. A vreme je štednje.

Tramp me podseća na nekog pradedu u Srbiji, koji na svojoj krsnoj slavi sedi u pročelju. Mnogobrojni gosti mu čestitaju.

Srećna slava, slava, slava… On siroma, pojma nema ko je ko. Poneko ga nešto pita. Za to zaduženi lik šapuće mu odgovore u uho. Nejasno mu je sve to, pa svečar svako malo pita: „A ko je Slavko?“

„A ko su ovi“ – siguran sam, pita i Tramp. U opštoj gunguli mu dodaju fascikle da potpiše desetak zakona i odredbi. Čini to sa ponosom. (I predsednik srpskog parlamenta, u narodu (pre)poznat kao Brat Brnaba, bi mogao da nauči šta je američka ekspeditivnost u donošenju zakona. Dvadeset, trideset, ma nema veze, parafiši i šalji Šefu na ćagu.)

Bio predsednik najmoćnije države sveta ili balkanski besprizornik sa istoimenom funkcijom, čovek je stil. I, stil je čovek!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.