Foto: Privatna arhiva Omanje brzoleteće ptice su se naselile ispod krova moje zgrade, i zuje mi oko glave dok se na terasi trujem cigaretama ili prostirem veš.
Njihovo ustremljivanje ka procepu između krova i fasade zna da bude uznemirujuće, budući da deluje kao da me ne primećuju.
Slutim, ako neka od njih doživi kvar operativnog sistema – i među pticama ima idiota, mada u mnogo manjem procentu nego među ljudima – i zameni me za vazduh, mogao bih se pola sata kasnije voziti do urgentnog centra sa kraterom od kljuna na čelu.
U jednom trenutku mi pada na pamet da nemam pojma šta one sve rade ispod krova, van moje jurisdikcije, i da bi nešto od njihovih aktivnosti moglo biti oštećujuće po izolaciju.
Očito, neizlečivo sam gradski čovek, ali iznad svih prozaičnih briga stoji sreća koju osećam dok ih gledam kako kruže ili uleću u rupe.
Mesecima sam mislio da se radi o lastama, da bih ovih dana naučio da su mi komšije smeđe čiope, u gradovima češće od belih.
U petak uveče stojim kod palate „Albanija“ na čijoj su kao kulturno dobro zaštićenoj fasadi, uz pomoć ko zna kada protivzakonito ukucanih ekserčina, pripadnici vladajuće kriminalne grupe razvili megalomanski, bezumni plakat.
Ili transparent, ili bilbord, teško je definisati šta je tačno ta urbana anomalija koja je načinila barijeru između roditelja i mladunaca belih čiopa.
RTS je dan kasnije, kada se akcident već bližio razrešenju, izvestio da su se „ptičice ugnezdile iza transparenta“.
Eto, dalo bi se zaključiti da su se životinje zlosrećno zatekle na sasvim prirodnom mestu za transparent.
U stvari, možda je transparent zapravo bio tu pre njih.
Veče ranije, pored „Albanije“ – od Drugog svetskog rata DB-ovske zgrade koja se, logično, sada nalazi u privatnom vlasništvu eksponenata režima – među oko sto pedeset ljudi se mota jedan od ćaci studenata.
Iza njega ide klinac sa zaduženjem da telefonom snima njegove pokušaje da nekog isprovocira.
Simptomatično je dosledan pa nailazi i na vikanje od „mani me se“ sorte, a jedna žena prilazi policajcu u civilu od kojeg zahteva da ukloni napornog uljeza.
Nema osnova, pravda se organ.
Razmišljam da, ukoliko priđe i meni, umesto ignorisanja izvršim konstruktivni apel.
Nešto poput, „Dečko, kad si već ovde, budi koristan. Sigurno imaš u imeniku nekog ko bi mogao da pokrene rešavanje problema“.
Ne prilazi mi, a usput mi pada na pamet i replika iz filma „Tri sahrane Melkijadesa Estrade“: „That son of a bitch is beyond redemption“.
Hoću reći, nada za iskupljenje se odavno evakuisala odatle, mada, ko zna…
Tomi Li DŽons je za svoj rediteljski debi bio inspirisan starostavnim knjigama, između ostalog i citatom „Vjera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo, i dokazivanje onoga što ne vidimo“ (Jevrejima 11:1, prevod Daničić-Karadžić).
A nada je, što reče Emili Dikinson, „ona stvar sa perjem“.
Na vrhu prvog beogradskog solitera, goluždrave stvarčice bi trebalo da što pre nastave da jedu kako bi im izraslo perje.
Za to vreme, na tlu, neprestano slušam kako okupljeni građani radoznalim strancima objašnjavaju o čemu se radi i zašto svi zabrinuto gledaju gore.
Počinjem da pojmim kakvom propagandnom fijasku prisustvujemo, i uglavnom me baš briga za to.
Dok ljudi dole pripovedaju kako je „regime put this banner, and blocked the nests of rare, protected birds“, gore mi ubijaju rođake komšija.
Pre otprilike godinu dana, u Knez Mihailovoj ulici sam prolazio pored grupe turista koji su zbunjeno slušali vodiča dok im je objašnjavao: „There’s a lot of interesting job oportunities in Belgrade! For instance, you can get 80 euros per day to pretend that you’re a student“.
Odlepio čovek, šta će, i počeo da gostima približava realno stanje u kojem je ova zemlja još mnogo toga osim prejedanja u strmoj ulici sa kaldrmom.
Sada smo došli dotle da sami prilaze i raspituju se.
Ludilo je uzelo maha i okreće se protiv svojih tvoraca.
* * *
Na koncu, priroda će pobediti.
Postoji taj film „Vrač“ („Medicine Man“, 1992) koji je imao sve preduslove i postuslove za sudbinu žrtve darvinističkog istrebljenja.
Džon Mektirnan je bez suštinskog smisla – je*i ga, reditelj – hteo da pastišizira odnose muških i ženskih likova iz filmova Džona Forda u kojima su par bili Džon Vejn i Morin O’Hara.
Rekao bih i da mu je jedan od uzora za biohemičarku koja dolazi u Amazoniju da izvrši proveru rada već par godina teško dostupnog starijeg kolege bila tzv. „hoksijanska žena“, tj. omiljeni tip ženskog lika reditelja Hauarda Hoksa – britka na jeziku i kompetitivna sa muškarcem, u tumačenju ozbiljnih mladih dama poput Loren Bekol ili Rozalind Rasel.
Međutim, Šon Koneri se uplašio ženske konkurencije i tražio da se otkaže saradnja Šveđanki Leni Olin, te angažuje glumica na prvi pogled laganijeg habitusa Lorejn Brako („Dobri momci“).
Brako zaista svojom granično iritantnom bojom glasa i njujorškim naglaskom „gazi“ komičko-šašavi gas, čime preuzima film i za kaznu dobija Zlatnu malinu.
Ali, hej, priča je organski njena, dok je Konerijev „doktor Mengele sa konjskim repom“ katalizator junakinjine promene.
Marketinška kampanja predstavlja diskretnu naučno-ekološko-ljubavnu priču kao nešto nalik „Indijani Džonsu“ i posledica je teški finansijsko-kritičarski neuspeh.
Svi akteri film „Vrač“ pamte po svađanju i muci, no, duša priče kao da je sama pronašla put, uz to izbegavši sve zamke motiva „belih spasilaca“ i „plemenitih divljaka“.
Zapadni čovek je uljez u prašumi, gotovo izrod planete.
Sa druge strane, priroda nam nudi spas nama uprkos, recimo putem amazonskih mrava u čijem se genomu krije lek za rak.
Film se završava pismom koje naučnica, pre toga pojevši Džejmsa Bonda, šalje svom vereniku u civilizaciji: „Napredujemo uzvodno, u potrazi za mravima. Ukoliko budemo imali sreće, stići ćemo do njih pre kompanija koje seku šumu. U vezi sa našim brakom… nisam sigurna da li sam spremna. Život je čudan. Ali ovde… se čini toliko dragocenim“.
Priroda uvek pronađe put, i biće dragoceno tome svedočiti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
