Partijske kazne, ostavke pod prinudom, odlasci, otkazi… kadrovski su nas osakatili. Profesionalno ubili! Ništa više nije bilo isto. Niti će ikada biti. Vredelo je, ipak, živeti te novinarske dane. Biti najbolji u teško vreme
Dvadeset sedmog novembra 1975. emitovan je istorijski „Dnevnik“, prvi na srpskohrvatskom jeziku iz studija tek formirane Televizije Novi Sad. Urednik i voditelj Dude Popov, tadašnji glodur.
Sledećih meseci i godina o toj emisiju su brinuli i Buda Budimac, Giša Stanković, Sloba Božović, Dragan Đurić, Voja Vlajić, ali i mlade redakcijske snage Doda Tot, Mita Boarov, Mile Isakov, Branka Mihajlović, Velja Samolov. Uskoro sam se priključio ekipi.
Bili su to takozvane „spikerske“ emisije. Ogroman doprinos leporekosti i savršenim akcentima u prezentaciji tekstova dali su spikeri Toma Dražić, Mara Uzelac i Joka Bašičević. Docnije i Sneža Živković, Goca Mihajlović, Rođa Kuzmanovič i Dule Stojčić.
Poznih osamdesetih godina u našoj redakciji je postignut konsenzus među tadašnjim urednicima da se krene novim, drugačijim putem u uređivanju i vođenju te centralne informativne emisije.
Pripadali smo istoj generaciji, gotovo vršnjaci: Doda Tot, Zaga Radović, Teda Peričin, Mita Boarov, Joca Nikolić, Toma Dražić i ja. Bili smo u kasnim tridesetim godinama, ali sa mnogo važnih televizijskih utakmicama u „nogama“.
Želeli smo brži ritam, kraće priloge, efektnije tonske inserte i – što je bila apsolutna novost – da se prepozna snažan autorski pečat urednika. Ogledalo se to kroz razgovore u studiju, neformalno – na mah zapravo – komentarisanje priloga tokom same emisije, bežanja od klasične „dnevničke“ scenografije sa voditeljskim „skamijama“, beskorisnim telefonima na njima i obaveznom upotrebom „blu skrina“.
Vrlo uočljiva razlika – ne toliko u sadržaju, koliko u formi – u odnosu na višedecenijsku uvreženu praksu u svim jugoslovenskim televizijskim centrima.
Nije to bila zvanična redakcijska odluka. Ni malo ultimativna. Svako od nas je – prema sopstvenom stvaralačkom impulsu, pripremajući prilog ili uređujući emisiju – (pro)nalazio prostor za to „novo“.
Bez obzira ko potpisuje emisiju, pokušavali smo smo da postanemo prepoznatljiv novosadski tim urednika „Dnevnika“.
Televizija je eminentno kolektivna rabota. Mnogo saradnika različitih specijalizacija i neposrednih zadataka učestvuje u realizaciji priloga, emisije ili čitavog programa. Svi su, pritom, podjednako važni. Svi!
Posebno delikatno je bilo razmrdavanje kolega iz političko-privredne redakcije. Ali su Teda Peričin, Kamenko Mutić, Anđa Bjelajac, Mira Čekić, Mita Đurđev, Miroslav Pušić, Pera Petrović, Branka Kerkez, Beca Stamenković, Dragan Milivojević, Bilja Tot, Mira Čepregi, Dragana Dumonić, Angelina Vučić, Prvica Dodić, Gača Gačić, Gogac Bulatović, Mile Gaćina,Verica Utvić, Borka Milutinović – neko brže, neko sporije – prihvatili novost u radu. Važi to i za naše dve heroine sa polja – Seju Stamenković i Gospojinku Kiš – koje su posvećeno, iz dana u dan, pratile zbivanja po vojvođanskim atarima. Od setve do žetve.
Brzo su reagovali i kulturnjaci Mića Jokić, Sneža Subić, Danica Vujkov, Sloba Božovića, Mirko Sebić baš kao i sportisti Lale Čekić, Peka Antonijević, Laza Ludoški, Mile Jergić i Sale Dotlić.
Dodatni entuzijuazam stigao je od najmlađih, tek pristiglih novinara poput Sanje Kekić, Sneže Lakićević, Marče Fratucan, Olje Sabljarević, Dusa Pavlova…
Zadržali smo beskompromisni novinarski stav. Pravo na mišljenje kroz komentar – svako na svoj način i iz svoje oblasti – demonstrirali su Jova Komšić, Vlada Harak, Laslo Tot…
Naše realizatorke su se sa zadovoljstvom uklopile u nova urednička nastojanja: Viki Kiš, Buba Galović, Lavinija Isajlov, Anđa Drezga i LJilja Drenovčić. Promene u formi emisija, opuštenija atmosfera u studiju sa više improvizacije, učinile su da „košuljice“ emisije – do tada nedodirljiv zakon tokom emitovanja – više nisu bile dovoljne za ponašanje u režiji programa. Pažnja i koncentracija je podignuta na viši nivo.
Sve ne bi imalo smisla da naši snimatelji nisu prihvatila promene. Nova tehnologija, izvrsne elektronske kamere – zapravo najbolje koje su na svetskom tržištu mogle da se kupe – omogućile su im novi način rada na terenu. Postali su mobilniji, koncentrisani na svoj rad i koordinaciju sa prisutnim reporterom. Novi pristup u slikanju aktuelne stvarnosti prihvatili su Srđa Uzelac, Mika Stanković, Bata Stepanović, Vlada Gosarić, Đole Damjanov, Sem Savić, Remus Avramesku, Selver Buljubašić, Vesko Vesković, LJuba Milosavljević, Toba Milinov…
U posebnim prilikama, uskakali su Slaviša Grujić i Dule Čekić, majstori kamere, pristigli iz drugih programskih segmenata TV NS. Sve, naravski, u savršenoj produkcijskoj organizaciji Mare Stanču.
Punu podršku smo imali od redakcijskih šefova Mike Stevančeva i Giše Stankovića, koji su, ili na uredničkim poslovima ili sa komentarina, dali neposredni doprinos. Šmekerski – bez preteranog verbalnog angažmana – osećali smo gurku u novom smeru, od direktora Slobodana Budakova.
Priznajem da sam se ovom prilikom baš potrudio da se setim što više imena iz naše redakcije.
Težak zadatak. Nigde to – ne bar zvanično – nije evidentirano. Nema preciznih podataka ko je šta, i koliko dugo radio.
Nedopustivo za bilo koju ozbiljniju medijsku kuću na svetu.
Na Mišeluku, gde se i danas nalazi dom Radio Televizije Vojvodina, (ne)zvaničnog sukcesora pokojne Televizije Novi Sad vlada, kako mi „otpisani i zaboravljeni“, volimo da kažemo – „kultura zaborava“. I, ljudi i, događaja. Dočim se ja držim maksime:Televizija je ekran, ekran su ljudi, ljudi su televizija, televizija je ekran, ekran su ljudi, ljudi su televizija… Ponoviću, svi su (bili) važni!
Da se vratim nastojanjima da razdrmamo „Dnevnik“. Krenuli smo lagano, ali sigurno.
Uveli smo novine u internoj redakcijskoj komunikaciji. Svakog podneva imali smo mini sastanak tri urednika.“Juče-danas-sutra“, kako smo ga nezvanično zvali. Dežurni tog dana konsultovao se sa jučerašnjim urednikom, a sutra dežuran, najavio bi očekivane događaje i njihovo pokrivanje.
Time se izbegla situacija – tako prisutna među današnjim televizijskim poslenicima – da se ista tema ili, još gore, isti gost, pojave dan za danom u programu. Ili – o, sramote! – istog dana. U vreme o kojem pišem, to je bilo neprihvatljivo. Podložno najžešćoj kritici. Sprdanju, zapravo.
Dežurni urednik je na kraju dana, odnosno večeri, imao zadatak da napiše osnovne odrednice dana i pohvali nekog za urađen posao. Ili, da ga pokudi. Od novinara, snimatelja, montažera do vozača.
Izveštaj je bio izložen na oglasnoj tabli, tako da su svi u redakciji mogli da ga pročitaju.
Naša novotarije su prezentirane i u povremenim izlascima na jugoslovensko „tržište“, kroz nedeljna dežurstva u JRT mreži. Stizao je i odjek ponuđenog. Uglavnom, dobar. Doduše, više od televizijske kritike, nego li od kolega iz drugih studija. „Dnevnik“ je odveć tvrda „voćka“. Ne trpi promene. Pogotovo ne plasirano od novosadskih nadobudnih klinaca…
Veliku svejugoslovensku promociju novog pristupa smo imali na Televizijskom festivalu u Neumu 1987. Propozicije u takmičenju televizijskih „Dnevnika“ iz svih JRT centara, bile su vrlo poštene.
Istog dana, u isto vreme, deset emisija na šest jezika u trci…Pa, neka pobedi najbolji.
Za to takmičarsko veče spoljnopolitičku hroniku je pripremila Doda Tot, unutrašnju Teda Peričin, kulturnu Zaga Radović, sportsku Laza Ludoški. Sa najvažnijih političkih događaja su se javili Mita Đurđev, Angelina Vučić i Gogac Bulatović. Reporteri sa terena behu naši juniori Gača Gačić, Sanja Kekić, Marča Fratucan i Olja Sablajrević… Realizatorke Viki Kiš i Buba Galović, a emisiju smo potpisali Toma Dražić i ja.
Razvalili smo! Toliko smo bili suvereno bolji, a potpuno drugačiji, da su konzervativni članovi žirija – iz Titograda i Sarajeva, recimo – nisu shvatili ponuđene novosti u koncepciji i realizaciji. Rezolutno su bili protiv toga da se emisija proglasi pobednikom. A, trijumf u toj kategoriji, nezvanično je značio osvajanje Gran prija celog festivala. Pobedili nismo.
Sledeće godine, novi izazov. Gotovo isti novinarsko-urednički i sastav. Ista koncepcija.
Suvereno smo pobedili! Panagirici članova žirija – uz ostalo, doajena televizijskog novinarstva Zvonka Letice iz Zagreba, ili skopskog filmskog reditelja Stoleta Popova, mladog slovenačkog političara Cirila Ribičiča – zabetonirali su poziciju Televizije Novi Sad na samom tronu jugoslovenskog informativnog televizijskog novinarstva.
Za kratko. Koji mesec kasnije, protestnim političkim skupovima u Novom Sadu i Titogradu – takozvanom Antibirokratskom revolucijom i Događanjem naroda – počelo je paranje zajedničke države. Uskoro su krenuli i prvi oružani sukobi…
Devedesete!
Značilo je to opelo za (do)tadašnju Televiziju Novi Sad. Najčešće na samom ekranu. Svedočanstva o žalosnim događajima. Oko dve i po hiljade zaposlenih u RTV NS, hiljadu na Mišelučkom brdu, takođe se podelilo. Svako je imao svoje viđenje onog šta nam se događa.
Partijske kazne, ostavke pod prinudom, odlasci, otkazi… kadrovski su nas osakatili. Profesionalno ubili! Ništa više nije bilo isto. Niti će ikada biti. Vredelo je, ipak, živeti te novinarske dane. Biti najbolji u teško vreme! Uprkos svemu i svakom…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
