Letnje šeme

Tada se, ko zna po koji put, recikliraju smaračine poput nuđenja recepta za kiseljenje krastavaca na suncu, ili pronalaze komični likovi koji u maniru Indijana Džonsa prepričavaju hrabre susrete sa mrtvim mišom ili okamenjenom bubašvabom u boci mlakog piva.

Dočim sam ja obožavao da radim baš u vreme kada se grle i rastaju odlazeći juli i dolazeći avgust. Dve trećine kolega je tada bilo na odmoru. U redakciji prekrasni mir. Sve se u poslu stiglo. Bez frke.

Vreme je to bez sednica važnih foruma, budući da su se političari uveliko razmileli po državnim vilama i prvorazrednim odmaralištima bogatih firmi. Direktori najvećih radnih kolektiva su slali radnike na kolektivne odmore.
Jedino su se kombajneri surovo pržili na suncu kupeći letinu. Kilometarske automobilske kolone turista milele su ka odabranim mestima za odmor. To su bile jedine slike „iz života“ u informativnim emisijama. Svaki dan, doduše, iste…
Ostalo? To sam obožavao. Priče neobične, posete čudnim, uglavnom nepoznatim mestima gde ljudi žive svoje mirne živote, a da nikada nisu bili „u televizoru“. Neočekivane goste sam dovodio u studio.

Imao sam tih godina rukovodioce koji su razumeli moje letnje ludorije. Dobro, ne baš sve. Neke, sa razlogom, više nisam ponavljao.

Masovni redakcijski godišnji odmori su bili prilika da mlađi novinari – koji obično nisu imali pravu šansu za dokazivanje – pokažu šta znaju. I jesu. Mnogi!

Leto četrdesetak godina docnije. Svakako ga možemo definisati, samo dosadno nije. Otvorila nam se kolektivna utroba. Daleko smo, nažalost, od delotvorne hirurške intervencije. A, bolest buja…

Redakcije televizija N1 i Nova prate sva uzbudljiva događanja po ulicama srpskih gradova i varošica.

Da se poslužim naslovom Tarantinovog filma, čine to „od sumraka do svitanja“. Uključujući i cele bogovetne dane. Svi tamo zaposleni: poker Ana, triling Maja i dva para Tamara i Miloša. Veljko i Željko. Trio Jelena i duo Ivana. Goran. Sanja. Dva Filipa. Žaklina i Irena. Mia, Mladen, Milan i Miodrag. Đuro i Đole. Dve Tanje i dva Nenada. Teodora i Tijana. Obe Nataše. Katarina i Gordana. Radica i Milica…

Spominjem ih, kako se setih, po imenima. Onako kako oni između sebe komuniciraju, te ih tako i gledaoci identifikuju. Svako reportersko javljanje, naravski, vrlo profesionalno prate snimatelji. Nekada i asistenti. Imena? Ne znamo. Šteta. Ne samo zbog aksioma koji tvrdi da iza svakog dobrog reportera stoji još bolji snimatelj, već i zbog profesionalne solidarnosti. Ono rutinski – „kolega snimatelj“ – što izgovaraju novinari, nije dovoljno. Tek poneki od njih, prozbori ime snimatelja sa kojim je u zajedničkoj akciji.

Valjda takvu praksu nalaže kućni protokol. Svaki član ekipe na terenu povezan je telefonskom vezom sa režijom programa, producentom emisije, ali i sa dežurnom osobom u studiju. Stoga je čudno, a često se baš to dešava, da u kadru predugo imamo reportera, dok su oko njega zanimljiva događanja koja bi sigurno više zanimali gledaoce, od među novinarima, popularnog „stend apa“. Ključni zadatak ekipe na terenu je da gledaocima ispred televizora stvore što ubedljiviju iluziju, da se i oni nalaze na mestu događanja. I, to je sva tajna. Teorije i prakse.

Kao u ono moje vreme letnje nirvane, i ovi meseci totalne nenormalnosti, prilika su da neki novinari izađu iz senke. Da profesionalno eksplodiraju!

Novosadska novembarska tragedija – zapravo ubistvo korupcijom i javašlukom – predstavila je široj javnosti članice plemenitog novosadskog jata, u snažnom profesionalnom letu. Razlikuju se po mnogo čemu – neke čak nisu ni međusobno uporedive – ali Leu, obe Sanje, Inu i Kseniju spaja entuzijazam, vrednoća i hrabrost.

Kao onomad Radovana Seratlića. Čovek je u TV studiju seo na bicikl i sa stidentima vozio do Strazbura. I, izveštavao pritom. Zanatski besprekorno. Nekoliko puta dnevno, za dve televizije čak.

Raša, recimo, nije propuštao priliku da u javljanjima spomene i ostale članove ekipe. Uključujući i druge reportere koji su bili na određenim lokacijama duž puta. Očito je naučio tvrdoglavu teoriju da je televizija kolektivni „sport“.

Pojedinac je samo deo (uspešnog) tima.

Znam da u redakcijama postoje spiskovi željenih gostiju za određene teme. Ti se poželjnici rabe kao blokeji na starim đonovina. Retko kada se neki urednik ili producent hrabro odluči za potpuno novo lice. Neistrošeno, ali famoznom spisku, nepoznato. Sa dobrom „žvakom“, pritom.

Uglješa Bokić. Novinar „Danasa“, koliko znam, nekadašnji je policajac. Vidi se da je novinarski needukovan. Ali ima priču. Fenomenalno iskrenu. Verodostojnu. Poznaje i jednu i drugu stranu. I, iskoristio je šansu.

Mladi novinari, bez obzira na dobre ili loše okolnosti – uključujući i nedovoljno poverenje šefova, njihovu igru na „siguricu“ – navek moraju da pronađu priliku za dokazivanje. Za demonstriranje svoje posebnosti. Drugost je šansa za beg iz dosadne gomile istih.

Rutina i „lou profajl“ je u novinarstvu najkraći put da se stigne do brzog zaborava.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.