Opšte je mesto da današnji srpski mediji – makar ogromna većina njih – nisu nikada bili skaredniji, a novinarstvo – i kao zanat i kao profesija – jadniji i sramniji, još od slavnog vakta svevremenog Dimitrija Davidovića i njegovih „Novina serbskih“, pokrenutih i štampanih u carskom gradu Beču 1813.
Od vremena koji živimo bilo je, izvesno – u poslednja dva veka – i gorih i težih. Preživljavali su ih ljudi „srbskog roda i poroda“. I, navek su imali novine. Svoje! Retko baš potpuno profesionalno i politički idealne, ali su ti komadi papira u rukama čitalaca ispunjavali osnovnu potrebu da se na svom jeziku i pismu, nešto „valjano“ pročita.
U poslednjih smo 12 godina – da ironija bude veća baš dva veka nakon Davidovićevog bečkog prvenca – upali u vrtlog nekontrolisanog amoka izgubljenih duša koje sebe zovu novinarima. Lopurde teške uhvaćene na delu u besramnoj krađi imena i značenja novinarstva, te izuzetno ponosne profesije.
Mnogi od ključnih zagađivača srpskog medijskog prostora su, avaj, studirali ili su čak i diplomirali na Novinarskom smeru beogradskog Fakulteta političkih nauka.
Sledećeg oktobra biće šezdeset jeseni kako devojke i mladići – nekada iz raznih krajeva Jugoslavije, potom uglavnom iz Srbije – dolaze u prostore zgrade sa brojem 165, smeštenu u prelepoj voždovačkoj ulici, zvanoj po čuvenom pesniku i političaru Jovi Iliću.
Imao sam ogromno zadovoljstvo i neizmernu čast da budem polaznik prve generacije koju je – nas šezdesetak – (pred)vodio Sergije Lukač. Nezaboravni žurnalistički as.
Profa, kako smo ga sa ljubavlju zvali, učio nas je kako da prohodamo u novinarstvu, ali i mnogim drugim veštinama. Životu, najpre. Kako biti pošten u poslu, odan do krajnjih granica svojim čitaocima, slušaocima i gledaocima. Kako biti maksimalno spreman za sve izazove koje je taj posao iziskuje od vrsnih profesionalaca. Učio nas je zašto misao, rečenica, elokventnost, stil, drugost, posebnost… čine čoveka novinarem. Insistirao je na besprekornoj tačnosti. U svemu. Od dolaska na događaj, na zakazani susret sa sagovornikom, pa do strogog poštovanja redakcijskih rokova i apsolutnog poštovanja predviđene dužine teksta ili trajanja priloga pretočenog u sekunde i minute. Govorio nam je Profa o opštem utisku koji novinar – svaki dan u svakoj prilici – mora da emituje ka okolini: prikladna garderoba, lična higijena, maniri u razgovoru i ponašanju. Sve smo to učili i morali da znamo, mi „Lukačevi đaci-prvaci“.
Kroz fakultetske aule i učionice prošli su oni koji će docnije činiti plejadu novinarskih imena. U sva tri ključna medija: novinama, na radiju i na televiziji.
Poneki su, avaj, formalno imali ćagu. Diplomu. Novinari nikada postali nisu. Dapače, godinama tu profesiju zagađuju. Starostavna mudrost nas upozorava da je navek je međ žitom bilo i kukolja.
Pre sedam godina na beogradskoj promociji moje knjige „LJudi od vode“ u čuvenoj Vukovoj zadužbini, govorili su – i o novinarstvu – Radovan Popović, Slaviša Lekić, Milojko Pantić, Ivan Mrđen i Zoran Kolundžija. Izvode iz tekstova je čitala Lena Bogdanović. A onda se – makar je bio „gest of onor“ – za reč javio legendarni erudita Ratko Božović, verovatno jedan od najomiljenijih i najcenjenijih profesora u istoriji Fakulteta političkih nauka.
Rekao je da je ponosan da dostignuća svojih dobrih studenata, ali je istakao ličnu žal i čak osećaj krivice što nije neke studente uspeo da usmeri da budu ljudi, a ne samo profesionalci. Onda je poentirao: „Poslednjih godina sve je prisutnija čitava plejada novinara podanika, poltrona i lažova. Ali treba misliti na one mnogobrojne novinare koji su vredni pažnje i koji su učinili da ova profesija ima svoj dignitet, vrednost i vertikalu.“ Ratko Božović. Profesorčina!
Njegova mlađa koleginica Neda Todorović je nedavno govorila o sjajnim generacijama koje je učila novinarstvu, ali i pojedincima koji su ukaljali tu predivnu profesiju. Profesor Radoje Čupić ne propušta nijedan javni nastup da aktuelnu medijsku scenu komentariše na sličan način. Tako i treba!
Mnogi predavači na Fakultetu političkih nauka decenijama su se pedagoški dokazivali. Neki su postali i vodeća imena celog Beogradskog univerziteta. Danas, takođe. Često ih viđamo kao dominantne medijske komentatore i analitičare vremena koje živimo. Mnogi od njih govore i o medijima. Hrabro. Otvoreno. Ali! Možda valja učiniti još jedan odvažan korak i imenom i prezimenom progovoriti o onima koji su im prošli kroz profesorske „ruke“, a danas tako odvratno brukaju profesiju?
Što da ne? Jeste, bili su njihovi studenti, neki čak i dobri, ali valjani novinari nisu postali. Vremenom su ih veliki novac, karijerni položaj ili potraga za boljim društvenim statusom iskvarili. Takvi su izneverili naučeno na studijama. Prodali su ključne principe novinarske profesije.
Profesori, vaše reči daleko se čuju! Naše društvo je na raskršću. Važno je znati ko je krenuo na koju stranu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
