Na različite načine Srbi demonstriraju patriotizam i poštovanje prema nacionalnim simbolima. Mnogi se sa neskrivenim pietetom odnose prema crveno-plavo-beloj zastavi sa dvoglavim orlom ili sa krstom i ocilima na njoj.
Većina samo sluša, poneko i peva stihove himne „Bože pravde“. Nema u tome pravila. Štaviše. Posebno je različitost uočljiva među sportistima: neki su zagrljeni, drugi se drže za male prstiće, sa raširenom šakom na grudima, ili sa spojena tri prsta, baš tamo gde se srce nalazi. Ima i onih koji su tu „nako“. Bledo i nezaintresovano stoje do poslednjeg takta himne. Važnije za njih – utakmice dabome – tek slede…
Postoji i svadbarsko-navijačko-kafansko rodoljublje, zapravo kolektivni zanos, poslednjih godina sve popularniji i sve prisutniji, u najrazličitijim prilikama. Kada, recimo, raspevana popadija Danica pozove „srpski rod“ na veselje, ili kada slovenački muzičar Manjifiko, srpske gore list, podigne krvni pritisak i poveća dozu adrenalina, tako što direktno sa zapadnih triglavskih visina, pošalje stih, zapravo želju da nam ovde na istoku, „pukne zora“.
Ne postoji, ipak, ništa uporedivo sa svenacionalnim ushićenjem u kolektivnom podizanju tri prsta. Desne šake, leve ili obe istovremeno, potpuno je svejedno. Uz usklike: „Srbija, Srbija, Srbija…“
U tome imam vrlo intimno iskustvo. Pre toga, desetak rečenica o kontekstu. Vremenskom i prostornom.
1990. Nije to bila obična godina. Jugoslovenski premijer Ante Marković je pokušavao da po svaku cenu zakrpi teško oštećeni monument snažnog ideološkog jedinstva. I svenacionalnog bratstva. Tragikomični Kongres rastočenih jugoslovenskih komunista, označio je početne tonove za „rastur kolo“. Ili, za ovde odvajkada, u raznim (ne)prilikama, negovanu izreku: „kud koji, mili moji!“
Nezapamćenim istorijskim cinizmom, najrevnosniji čuvari monolitnog jednopartizma, odlučili su da se raziđu raspisivanjem demokratskih izbora. Vanstranačje se zahuktavalo. Jedna za drugom, jugoslovenske republike su raspisivale izbore. Srbija je u tom nizu bila ubedljivo poslednja. Za Miloševića je to bilo nužno zlo. Zlo iz nužde, zapravo.
Demokratija je, samo za naivne, formalno makar, uništila komunističku Jugoslaviju!
U takvim okolnostima, s proleća te 1990-te, Treći program Televizije Novi Sad na čijem sam čelu bio – među gledaocima vrlo popularni Tri Pe – nije više mogao da bude, kako je prvobitnom koncepcijom zamišljeno, samo zabavno-rekreativni. Na ovim prostorima nema pevanja bez (skorog) pucanja, zar ne?
Odlučili da dodamo „gas“. Svakodnevno smo slali ekipe na političke događaje. Posebno su bili aktivni ljudi iz tek formirane opozicije.
Međutim, nedostajao je još jedan segment, ključno pitanje, ustvari: ko su ti novi političari? Ko su likovi koji su (pred)vodili novoosnovane političke stranke, pokrete, saveze, udruženja, partije?
Rešenje: „Bez reza i bez anestezije“. Prva višestranačka serija na tadašnjim programima sve malaksalije i sve manje istinski profesionalne, Jugoslovesnke radio televizije. Bio je to, s ponosom ističem, pozitivan programski presedan, budući da su kod konkufrencije ključni uzusi novinarskog zanata, masovno bivali potisnuti od agresivnih akuelnih lokalnih politika.
Koncepcija serije je bila vrlo neobična: razgovori „jedan-na jedan“ u trajanju do 25 minuta, snimljenih bez i jednog reza, u jednom kadru. Bez naknadne montaže. Sa pitanjima bez ograda i unapred pripremljenih agendi. Odgovori onakvi kakve su sagovornici smislili.
Ređali su se sagovornici: Veljko Guberina, Milan Nikolić, Dragoljub Mićunović, Vuk Drašković, Ivan Đurić, Kosta Čavoški, Leon Kojen, Dragan Veselinov, Milan Paroški, Nenad Čanak, Slobodan Turlakov…
Iako smo imali ekipu izvrsnih ilustratora poput koji su osmišljavali sve programske špice i džinglove i podigli nivo ilustacija i grafike na do tada neviđeni nivo, u seriju smo, u stravičnoj žurbi, krenuli – bez špice!
Budući da nam je kroz redakciju smeštenu na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, svakog dana prolazilo mnogo zanimljvih i popularnih ljudi, zamolili smo neke od njih, da u kameru kažu, ne baš visprene, na brzinu smišljene slogane tipa – „Kakva jedna partija, ni partije tri, pluralzam buja na Programu Tri“ ili „Reci sve, ovo je Tri Pe“. Deluje šašavo, ali je bilo korisno.
Pristali su: Mira Banjac, Kiki Lesendrić, Vajta, Baja Gardinovački, Emir Hadžihafizbegović, David Tasić, Sonja Stipić, Peša Pešić… i, eto nama špice!
Sasvim spontano sam počeo u emisijama tokom razgovora da vrtim tri prsta desne šake.
U „revolucionarnoj“ Novoj Pazovi, u razgovoru sa Mirkom Jovićem, u odjavi emisije, kada je video moju šaku, bukvalno je uskliknuo: „Tri prsta! To je znak naše stranke. To je znak srpske opozicije“.
Sve je ušlo u emisiju. Makar to nisam ni pomislio, nekmoli takvu konotaciju poželeo, tri prsta su postali simbol „opozicionog“ serijala, ali (in)direktno i celog programa. U međuvremenu su spomenuti ilustratori napravili izuzetno zapamtljivu animaciju i džingl: tri prsta, koja se vrte, uz nekoliko snažnih muzičkih akorda.
Eto! Bezazlena televizijska grudva koincidirala je sa nezaustavljivom političkom lavinom. Na opozicionim skupovima dizanje tri prsta postalo je simbol otpora Miloševićevom režimu.
Ostalo je istorija…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
