Totalna rasprodaja

Sa druge strane, sindikalci tvrde da je ta procena sramno niska i kategorično poručuju da je privatizacija „Laste“ nepotrebna te da će joj se suprotstaviti svim legalnim sredstvima. Ističe se da „Lasta“ raspolaže sa vrednom imovinom, oko 150 autobuskih stanica u Srbiji i sa profitabilnim linijama ka inostranstvu i da je to osnovni razlog zbog čega privatni kapital želi da se dokopa preduzeća. Kao argumente da „Lasta“ ne treba da bude privatizovana čelnici sindikata „Sloga“ navode da firma ostvaruje profit i da se ugovor sa poveriocima o izmirenju duga od 600 miliona dinara redovno izmiruje. Stav sindikalaca je da je želja aktuelnih vlasti u Srbiji da „Lastu“ proda ili stranom kapitalu ili nekom srpskom biznismenu koji joj je blizak.

Da li su predstavnici „Sloge“ u pravu pokazaće vreme ali ono što definitivno stoji u njihovoj priči je da razloga za prodaju „Laste“ nema. Preduzeće dobro radi, ostvaruje profit, dugovi se vraćaju. Međutim, šta to vredi kada alfa i omega u Srbiji, njen predsednik Aleksandar Vučić ne odustaje od svoje potpuno pogrešne, po interese radnih ljudi ali i same države, neoliberalne ekonomske orijentacije koja podrazumeva totalnu rasprodaju. Ta nakaradna politika sprovodi se već duže vreme i kada je reč o beogradskim preduzećima za koja se bez preterivanja može reći da predstavljaju brend glavnog grada Srbije. Tako je BIP oteran u stečaj a potom dat u zakup. IMT je takođe oteran u stečaj a nakon toga brend prodat indijskoj kompaniji. PKB je prešao u ruke kapitala iz Ujedinjenih Arapskih Emirata isto kao i legendarni JAT a Aerodrom „Nikola Tesla“ je sada u rukama francuskog koncesionara. Očito je došao red i na „Lastu“ a zajednički imenitelj za sva nabrojana preduzeća je da nijedno od njih nije moralo biti oterano u stečaj niti privatizovano već da su sva sa profesionalnim menadžmentom mogla da funkcionišu kao firme u državnom vlasništvu. Uspešna državna preduzeća postoje i u razvijenim evropskim zemljama. Primera radi, vlasnik „Arrive“ požarevačkog transportnog preduzeća, konkurenta „Laste“, je državno železničko preduzeće „Dojče ban“. Ako nemačko državno preduzeće upravlja firmom koja se bavi prevozom putnika autobusima zašto isto ne bi mogla država Srbija?. Na taj način bi bili zadovoljni i zaposleni, koji bi sačuvali svoja radna mesta (od kojih neka sigurno bivaju ukinuta u slučaju dolaska stranog kapitala zarad što veće profitne stope), dobijali bi plate kojima obezbeđuju egzistenciju svojih porodica a na dobitku bi bila i država jer bi punila kasu novcem potrebnim za zdravstvo, školstvo i socijalnu zaštitu. Ipak, iako praksa pokazuje, između ostalih i u razvijenim evropskim zemljama, da država može da bude uspešan poslodavac, nadležni u Srbiji od toga beže kao „đavo od krsta“. Jedino racionalno objašnjenje za takvo ponašanje je u ovoj kolumni izrečeno bezbroj puta. Vlada Srbije je servis interesa krupnog kapitala a ne svojih građana.