Foto: Radenko TopalovićStudentski pokret, nastao u prethodna četiri meseca na srpskim univerzitetima, ima samo jedan put da se odbrani, kako ga ne bi prisvojio i iskoristio postojeći politički establišment.
Trenutak prisvajanja – 17. mart, dan odluke za nastavnu godinu – bliži, a to je i trenutak istine za studentski pokret.
Na njegovu revolucionarnost ustremili su se i oni koji se kite parolom „pumpaj“, te agendom „pokreni“ kao uprazno marša, baš kao i ti koji staloženo čekaju pucanje prepumpavanja.
Sa stanovišta samog pokreta nije mnogo ni važno da li će lavovski deo prisvojiti etablirana opozicija, ili pak sam Vučić.
Sa stanovišta samo pokreta ishod je isti bilo da prihvati sopstvenu nedovoljno jasnu pobedu, bilo da istrajava na neprekidnoj borbi do pobede, ne zna se kakve.
Svejedno je rezultat gubljenje suštine a sa njom i osvojene društvene moći.
Jedini put je samoorganizovanje, ali ne po ugledu na političku stranku i ne po ugledu na političko udruženje ili grupu građana.
Sve smo to imali nakon pojedinih talasa antivučićevskih protesta (Protiv diktature, Jedan od pet miliona, itd), i sve to vodi političkom uginuću.
Studentski pokret može jedino da se osloni na sopstvenu snagu, na njen izvor prethodnih meseci, na to što je delovalo potvrđeno dubokom srpskom političkom kulturom.
Jedini put je dakle, da zadrži svoju revolucionarno-anarhističku suštinu, da od postojećih plenuma i radnih grupa ustanovi stalni novi način donošenja odluka.
Od ljudi koji su stalno bili na blokadama, moguće je izabrati stalni plenum na nivou univerziteta, i odluke tog plenuma treba ponuditi na glasanje svim studentima.
Tako izglasan nastavak ili potpuno gubljenje godine, bili bi revolucionarni doprinos politici Srbije.
Taj centralni plenum, nazovimo ga „Mlada Srbija“, ne bi izgubio revolucionarnost, ali ni masovnu podršku, što bi se u slučaju veštačke radikalizacije, i besmislenog istrajavanja, izvesno desilo.
Studenti bi sačuvali svoju izvornu snagu, i ostali bi predvodnici, ostavljajući prostor da ih se opet sledi.
„Mladu Srbiju“ bi bilo lako braniti i ubuduće, razvoj i domaće krize i svetskih prilika je takav da su revolucionarne promene neminovne.
Ukoliko ova generacija poklekne pod sopstvenom slavom, neka naredna sigurno neće.
Današnji studentski pokret prevazilazi i premašuje sva poređenja sa onim što se dešavalo 1996. u Srbiji ili čak i 1968. u Francuskoj i kod nas.
Zapanjujuće je sličan pokretu opisanom na osnovu beleški Mitre Đilas, o studentskim nemirima 1931. tokom diktature kralja Aleksandra Karađorđevića.
„Mlada Srbija“, kako god se zvala, je prethodnica onog što dolazi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
