Foto: Radenko TopalovićKad Vučić posegne za omiljenim citatom Vojislava Koštunice “Srbija nije šaka zobi da je svaka vrana pozoba”, to nije samo početak kampanje za izbore koji će uskoro biti zvanično raspisani. U te sigurne najave spada i to kad iznenada saopštenja o aktivnostima počnu medijima da šalju i satelit stranke poput PUPS-a.
To je i prikrivena poruka da Vučić razmatra izlaznu strategiju za sebe lično, koja mora voditi kroz izbore.
Ne mora pod obavezno on tu izlaznu strategiju i da prihvati, ali možemo biti otprilike sigurni da mu je ponuđena.
Ako je sa vlasti otišao Milo Đukanović, ako je Milorad Dodik u fazi odlaska, onda ni Vučić ne bi mogao još dugo da vlada, svakako ne kako je do sad vladao.
Na delu je ono što posmatrači zovu smenom generacija i podmlađivanjem političke elite na Balkanu. Za time se vapi, i tu se preklapaju i domaći i spoljni uticaji, stvorena je ogromna potreba za, kako bi se to reklo, svežijim vladarskim brendovima.
Vučiću bi moglo biti ponuđeno da završi do poslednjeg dana drugi predsednički mandat, onako kako i sam strastveno obećava i da predstavi da odlazi “kad sam bude hteo”, kako neprekidno ponavlja.
U međuvremenu bi Skupština izabrana na vanrednim izborima, recimo u decembru ove godine, iznedrila takvu vladu koja bi mu to mogla i garantovati.
Zauzvrat on bi povukao svoje pristalice prvo fizički sa prostora ispred same zgrade Narodne skupštine, a onda dalje unutar države, postepeno i sa različitih nivoa vlasti.
Iza scene, bio bi sklopljen dogovor o tome ko će u tom raspletu dopasti uloge “žrtvenog jarca” za namirivanje javnosti, ko će biti suđen i hapšen, a zaboravljen od stranke i predsednika skoro kao nekad ministar iz DS Saša Dragin. (Sa hapšenjem Momirovića doduše, možemo da spekulišemo da se to već i odigrava.)
Vučić bi se tiho udaljavao od naprednjaka, uprkos svoj buci i galami da je on taj koji drži svu moć. Tiho i jedva primetno, da to SNS i Vučević ne osete politički mnogo, toliko tiho da utišava i taj svoj čudni politički projekat uspostavljanja pokreta za narod i državu.
Lojaliste, tu grupu odanih i spremnih na sve da ga odbrane, u ovakom tumačenju, Vučić je pominjao koliko da podigne ulog u toj strategiji izlaska, a najviše zato što nikome, baš nikome ne veruje.
Svo iskustvo Miloševićevog pada, upućuje ga da do ludila bude nepoverljiv.
Milošević, kad je omogućio “mirno okruženje” za NATO vojnike u BiH, bio je nesmenjiv i na protestima 96/97, a kad je to isto odbio za Kosovo, bio je gotov. (Videti knjigu Nebojše Vujovića “Poslednji let iz Dejtona”). Vučiću je nasuprot, jedina svetinja koju na Kosovu čuva bezbednost KFOR-a.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
