Izmaći se gospodski

NJegovu predsedničku pobedu od 60 odsto ne da niko ne dovodi u pitanje, nego je naprotiv ona izvedena tako da mu širi prostor u nemirnim vremenima koja slede.

Ulaskom desnih snaga – Boška, Zavetnice i Jovanovića – u skupštine Srbije i Beograda, Vučićeva pozicija kao najzapadnijeg mogućeg konzervativca pred Briselom i Vašingtonom ostaje neupitna.

I on može da nastavi da traži dodatno razumevanje za svoju vlast, kao i do sada. A i više nego do sada, budući da je sada legitimitet oporavio sam, bez Angele Merkel uz sebe, i sa teretom sporazuma sa Trampom, i teretom saradnika na Bajdenovoj sankcionoj listi.

Sam, i uz pomoć Orbana, crpeći projekte iz Merkeline ere o brzim prugama kao sredstvom za umirivanje Balkana, Vučić je svima dao ponešto i unutra i spolja: priliku da cenzus prikažu kao pobedu, liberalima i EU da još imaju značajan uticaj, javnom mnjenju da je imalo „prave izbore“…

Istina, Vučić nije zadovoljan rezultatom svoje stranke ni u Srbiji, niti u Beogradu, to u izbornoj noći nije mogao sasvim da sakrije, ali on se od SNS svakako udaljava na bezbedno rastojanje.

SNS će u dogledno vreme dobiti novog formalnog predsednika, a Srbija novu vladu moguće i bez Dačića. Otvorena je ta Vučićeva poruka kako su njegova i Đilasova stranka pretrpele najveće udare od međusobnog sukoba, dok su se drugi „gospodski izmakli“.

Sa druge strane, opozicija i javnost glavnog toka, trebalo bi da se preispita kako to da uvek zabasaju na stranputicu.

Kako to da su na izborima 2016. proglasili za glavni cilj pripremu za predsedničke izbore 2017. a ne odbranu vlasti u opštinama i gradovima? Kako su to potučeni do nogu na lokalu 2016. ušli u predsedničke izbore 2017. računajući na sukob Nikolića i Vučića, a potom i na to da će osporiti „Vučićeve izbore“?

Kako to da se 2017. osporavanje „Vučićevih izbora“ ne spoji sa uopšte sa demonstracijama Protiv diktature, nego se završi na tome da protivkandidat nije čestitao Vučiću pobedu?

Kako to da se nečestitanje pobede Vučiću na beogradskim izborima 2018. podigne na nivo bojkota? Kako to da se balon bojkota koji je imao smisla u zimu 2019. kada su hiljade ljudi izlazile na proteste 1 od 5 miliona, izduva na izborima 2020. jer su svi sedeli kod kuće zbog korona pandemije?

Kako to da umesto da izgrade svoju elektronsku platformu za alternativno prebrojavanje glasova, sada upadaju u zaprepašćenje jer ih je RIK pretekla u tome? Da su u RIK-u prvi prešli na onlajn prebrojavanje, i to još pozivajući se da je opozicija sama zahtevala da svaki zapisnik sa birališta kače na sajt. Kako to da je predsednički kandidat opozicije na svojim leđima morao da „nosi“ neomiljene ličnosti establišmenta, dok je Ćuta praktično na svojim leđima „uneo“ liberalno zelenu koaliciju preko cenzusa? Kako to da i dalje kliču kako je Srbiji potrebna „dekonstrukcija narativa“, a „narativ“ nikad jači?

Nešto ključno nije u redu sa pristupom stvarnosti, sa načinom na koji se sagledava Srbija, njeni građani i njihov način razmišljanja, kad je reč o opoziciji. Može se dozvoliti da deo tog ključa neko moćniji možda i drži u svojim rukama, ali ipak pobede neće biti bez pravog pokušaja da se svojim rukama brava, odnosno izborni postupak, otključa.