Ključ krize je u rukama opozicije

Naime, da se skupi nekoliko opozicionih grupa i zahteva vanredne izbore i raspravu o njima, Vučićeva vladajuća većina bi morala da im izađe u susret.

Vučić ne bi mogao zahtev poslanika da odbija tako kako odbija zahteve demonstranata za izborima.

U slučaju da formalni zahtev poslanika postoji, mogle bi sa punim važenjem da stoje tvrdnje da Vučić ne da izbore, jer na njima sigurno pada s vlasti i jer je ustuknuo pred izbornom listom revolucionarne anarhističke grupe Studenti u blokadi.

Uz to, opozicioni poslanici mogli bi da skupe tih 67 nedostajućih potpisa i odgovore na izazov Ane Brnabić i zatraže zajedno sa poslanicima SNS plebiscit (savetodavni referendum) o Vučićevom razrešenju.

Opozicija nema dvotrećinsku većinu, da izglasa Vučićevo razrešenje, ni u neverovatnom ishodu da Ustavni sud odluči da je Vučić prekršio Ustav.

Možda nema ni snage da vodi kampanju za plebiscit koji bi svemu tome prethodio, kakva bi nadvladala Vučićevu.

Ali rezultat bi svakako bio drugačiji nego ikad do sada. Sve preko 40 odsto glasača protiv Vučića, predstavljalo bi pobedu, to više nije priča da je on na 50 odsto, a prvi sledeći protivnik na ispod 20.

To bi bila sasvim nova politička priča, koja bi zaustavila za sad ograničen građanski rat koji se vodi u Srbiji i krizu vratila u koliko toliko miran tok.

Nejasni razlozi za postupanje opozicije, na toj strani, se pravdaju time da bi u oba pomenuta scenarija opozicija morala da sarađuje sa naprednjacima, što bi njeni birači kaznili kao tešku izdaju.

Birajući između lojalnosti državi i narodu Srbije, i lojalnosti svojim pristalicama, i opozicija je, u tom tumačenju, morala da izabere ovo drugo, i da čeka svoj neki trenutak uzleta što manje oštećena.

U mom ličnom tumačenju pak, ne treba prestrogo suditi o sukobu lojalnosti u opozicionim redovima.

I oni su izloženi, onome što izgleda kao bespoštedni rat dve političko-poslovne struje, obe prozapadne, obe proameričke, koji u Srbiji brutalno besni odavno.

Uostalom, ispalo je tako da se film „Građanski rat: Svakom carstvu dođe kraj“, Aleksa Garlanda iz 2024. godine, umesto da se posle novembra te godine i predsedničkih izbora odigrava na ulicama Amerike, događa u srpskim gradovima posle pada nadstrešnice.

Scene od petka 15. avgusta uveče iz Nemanjine ulice u Beogradu i naša sjajna Ana Novaković, izveštač TV N1, su nadišle i te filmske scene, taj omaž klasičnim liberalnim medijima i dramatičnim prizorima koje su zabeležili za istoriju sveta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.