Malo političkog ludila

Biće više nalik onima kakve je usmeravao 2019. Milan Antonijević, tada u svojstvu čelnika Fondacije za otvoreno društvo, i odvijaće se takođe na nekom fakultetu.

Tačnije, procenjuje se da su iz EU stigle poruke da Brisel ne želi u ovom trenutku izbore u Srbiji, svakako ne, pre nego što se pokuša sa „dijalogom“. Tu reč je Vučić preveo kao „debata“ i on sledstveno tome, na nju neprekidno poziva.

Kao što i oni koji pišu o njemu u zapadnim medijima neprekidno podsećaju da je Vučićeva SNS nastala 2008, biće sada tačno 17. godina od tada, kao stranka proevropske orijentacije, spremna na (svaki) dogovor o članstvu Srbije u EU.

Procenjuje se i da Vučić neće dati izbore sve dok ne bude siguran da nema više opasnosti od snažnih demonstracija koje bi mogle da prekinu izborni dan i da obustave glasanje.

Izborna noć je već manji problem, smatra se, jer tu će se naći opoziciona lista koja će uveče saopštiti svoj izborni rezultat kao uspeh i time priznati i izbore kao uspele.

Ima onih koji sumnjaju da bi se, za razliku od desnih stranaka prethodnih ciklusa, sada u toj ulozi mogao naći Savo Manojlović i Kreni promeni, ali isto tako može se sumnjati i u bilo koga drugog.

I dok na površini traju takve i druge sumnje i nade, po političkoj dubini u Srbiji besni rat oligarha, ništa manje opasan po zemlju nego onaj ukrajinski početkom 2000-tih, i sa, i dalje nesagledvim posledicama.

Za njegovo zaustavljanje možda je najbolje neko drastično mirno sredstvo, neko koje je tu, nadomak ruke, ali traži doduše i nekakvog političkog ludila da se primeni.

Budući da je Srbija spoj nespojivog, to sredstvo bi moglo da bude pretvaranje republike u monarhiju, to jest uvođenje protokolarne, simbolične i ustavom ograničene funkcije kralja, pod uslovom da je preuzme princ Filip Karađorđević.

Princ Filip Karađorđević, od kako je prisutan u javnom životu Srbije, nije napravio nijedan nedolični politički čin, naprotiv.

I to što je nedavno napustio protokol ministarke Milice Đurđević Stamenkovski na obeležavanju godišnjice smrti Petra Karađorđevića na Oplencu, i to što je podržao studente, i niz drugih nastupa, svedoče da bi on bio dostojan simbol, politički i istorijski, i da bi značio siguran raskid sa autokratskim predsednicima i njihovim sultanizmom, kakve stvara i koristi oligarhija.

Nema nikakve prepreke i da uz kralja ide i vrlo levičarska vlada. Uostalom, po ustavu bi samo jedna porodica na čelu Srbije bila nesmenjiva.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.