Pad sa bicikla

Izuzev po kojeg baš lošeg zimskog dana, kad idem vozom, koristim bicikl isključivo kao prevozno sredstvo.

I sada sam uoči tog vikenda, kad pada 25 godina od Petog oktobra, prvi put pala. Pala sam s bicikla malo pre bivšeg hotela „Jugoslavija“, sada gradilišta na kome piše „Kadena“ i na kome će niknuti neboderi, neka verzija Beograda na vodi, samo na Dunavu.

Tresnula sam kao u filmu strave, ispred mene se nasred staze za pešake i bicikliste u trenu, preprečio žuti pas, ne samo sa ogrlicom nego i sa prslučićem, za trčanje.

Ustala sam bez padanja u nesvest, učinilo mi se da sam nepovređena, a bicikl nepokvaren, pas je nestao. Ali onda mi je neko na stazi rekao da mi potok krvi curi iz glave niz leđa i pružio papirne maramice.

Otišla sam u jednu privatnu ordinaciju da mi to zašiju, da ne pravim problem, oni su ljubazno naplatili 30 evra, rekavši politički korektno da nisu okrenuli glavu od mene, ali da se smesta javim u Urgentni centar.

I tako sam se tamo odvezla, parkirala bicikl i pod šifrom „biciklista, trauma, udes“, prešla jedno sedam, osam sofistiranih pregleda, od neurohirurga i CT glave, pa nadalje.

Urgentni centar je zaista nalik Srbiji, nov, nikad bolji, nezamenljiv, baš kao što nijedan privatnik ne može da zameni državu (čak je i Tramp udaljio Maska).

Ili kao što ne može, neki pokret osnovan sa tri lične karte, da zameni masovnu političku partiju kao organizaciju.
Budući da je nalik državi, kod nas je Urgentni centar, pomalo i nalik SNS-u, jer državni je lik Srbije, poprimio karakteristike vladajuće partije.

Nisam mogla a da ne pomislim, kako narodu Srbije treba jedna jaka organizovana masovna partija, baš kao što treba i taj Urgentni centar, i kako se najveći uspeh SNS, sastoji u tome da se prikaže takvom.

Zato ta priča o tome šta posle Vučića ili ko umesto njega, možda treba da glasi, šta umesto SNS, ko će i šta će popuniti tu organizacionu prazninu, da li se ta kolektivna potreba za velikom partijom može prevazići ili ne, postoji li neka sadašnja opoziciona koalicija kadra da preuzme tu ulogu pošteno.

Ako i ne postoji, morala bi da se pojavi, i možda ne bi trebalo da se začudimo, ako u toj budućoj organizaciji budu opet delovi sadašnje vlasti, baš kao što se i desilo posle Petog oktobra.

Najzad, po političkom Beogradu se priča da je unutar SNS-a, haos, da naprednjaci kažu da im nikad gore nije bilo, da je to druga partija od kako je vodi Miloš Vučević, i da je neprepoznatljiva i njima samima…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.