„…A ti se čudi…“

Eto solidnog objašnjenja zašto izgledamo kao da i dalje imamo snage da se iznenađujemo centrifugom koja nas je uvukla u sebe, ova lokalna koliko i belosvetska. Kakvo vreme da se bude živ, kažemo brkajući sluđenost sa življenjem, jer drugog pojavnog oblika života nema. Uši koje iste nedelje primaju vest da su neki Čačani ekspresno uhapšeni zbog grudvanja dok istovremeno prate dešavanja u Iranu, Trampovo ludilo i opšti puls globusa – te uši mrdaju kao one na glavi Pavla Vuisića dok osluškuje groblje u „Maratoncima“, pitajući se šta li će sledeća scena doneti.

Povodom Čačka oglasio se Boris Tadić, portparol kraljevstva samonesvesne nebitnosti, odakle se povremeno javi da udeli mudrost palom svetu jer se u pad razume; ajde de, neko je morao da kaže kako bacanje snega na binu za vreme bilo čijeg nastupa baš i nije najkul stvar, ali to je baš ona vrsta promašenosti od koje mudrac generalno pati: nekapiranje tajminga i opšte slike (upravo tako se i preturio s trona).

Na žalost ili na sreću, trenutno smo daleko prešišali tačku gde takvo razredno starešinstvo ikoga zanima jer ljude jednostavno više tangira zašto bilo čiji tezgarski nastup košta četres hiljada evra usred opšte bede, kao što ih s pravom više interesuje i kakva to policija brže nađe grudvaše nego osuđivane ubice što lome kamere usred bela dana i prestonice, npr. To je taman tako kao da jurcaš za kriminalcima koji su ti upropastili život, a zaustavi te učiteljica iz osnovne da ti spočita što si tokom potere bacio pikavac na beton; ono kao, stvarno nije lepo sejati opuške, ali daj zajebi me s tim sad, života ti. Pravednički gnev je ono što se desi kad nekoga decenijama zlostavljaš, a kad se desi, on nikad nije po standardima etičkih higijeničara.

Naprosto se radi o tome da raja više ne trpi da ušemljeni što prelepo žive cvrkuću „moje-srce-sreću ne krije“, jer je raja u fazonu „sa njim biće samo gore, promeni ga, srce moje“, a ni tu pesmu ne bi naručili za onolike pare koliko je koštalo. I šta god gospodin Tadić o tome mislio u svojoj večno najprečoj želji da ispadne šmeker, nek se pripremi na još teže moralne pridike naciji: kojim će prirodnim materijalom masa tek gađati režimlije kad se sneg otopi, odgovor se već uveliko može namirisati. Šta nam sve to treba i kako smo dotle stigli, to jeste otužno stanje i tužno pitanje, ali budući da je za mnoge bivši predsednik deo odgovora, biće da je primerenije da istu tu masu ne čoveča baš on. Pride samo daje šlagvort sadašnjem predsedniku da se nadoveže izjavom kako bi ovi „silovali žene kad bi došli na vlast“; to inače veli osnivač doskorašnjeg rezervata gde su se osuđivani silovatelji i ubice držali kao zaštićene vrste, osim što je opšte poznato da je između gađača snegom i silovatelja baš tanka linija, trepneš i premetne se.

Elem, mislili mi ‘vako ili ‘nako o temi, svakako je apsurdno – i legitimno je da bilo ko jednog jutra ustane i nađe u sebi totalnu popizdelost kalibra „ma batali bre ovo, neću više da se igram“. Spomenuto kolektivno „šta nam to treba“ odjednom se oseti kao lično „šta ovo treba meni“; ljudi dignu sidro i odu. Novina je da sada i taj eskejp-rum deluje jalovo: pogledajte svet. Taj galop ka paklu, sva ta žarišta gde se pakao već otvorio. Sva je prilika da se, ako je cilj prebeg u normalnost, prebeći nema kud, a sve više nema ni kad. Čuđenje je možda nekada delovalo kao kupovina vremena, sad deluje kao gubljenje. Kaja Kalas reče da je situacija u svetu takva da je „dobar trenutak da počne da se pije“; pre će biti da je poslednji trenutak za trežnjenje. LJudi sve manje ćute na zla, sve više ustaju protiv nepravdi; grudve su u tom kontekstu, naravno, banalne, ali kad ih bacaju obespravljeni, često najave lavinu. Jednom u ponekad, u istoriji je kasno za bonton.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.