Biće kako je suđeno

Ima ta priča, naslov može da zavara: „Đavo perverznosti“. Pomislili biste da se bavi krevetnim sklonostima, ali zapravo govori o onim vertikalnim. O sladostrašću padanja. Čovek bizarno očarano pilji u provaliju, kaže dobri Edgar, i premda zna da će se razbiti o stenje, stojeći onamo na ivici litice ne može da prestane nekim delom sebe da razmišlja o tome kakav li je to osećaj. Nešto u tome zastrašujuće je hipnotično: privlačna sila sopstvenog udesa. To bi bila teza, potom sledi ilustracija fenomena. Neki sluga smislio je kako da bez tragova ubije svoga gazdu i nasledi sve; u ona vremena oskudne jedva-forenzike, mogla se uz malo domišljatosti prilično uspešno obaviti nevaljatna rabota.

Nitkov tako i uradi, do te mere valjano da pomisli kako niko nikad, ama baš niko i nikad neće prokljuviti šta je učinio… osim ako on sam ne kaže. I ta uvrnuta moć posedovanja pogane istine opila ga je više no bogatstvo. Lik se toliko mračno fascinirao vlašću nad jednom informacijom – upravo onom koja bi ga, obelodanjena, gurnula u propast – da nije ukačio da je ona zapravo podvlastila njega.

Narečena sila ambisa pojačavala je iz dana u dan gravitaciju. Toliko da je na kraju, godinama posle počinjenog zločina, počeo da urla ulicama kako je, eto, on to sve izveo, on, niko drugi, ON, a oni ga nisu provalili, niti bi ikada uspeli, uta-ta. Nepažljivi čitalac olako bi kazao kako je glavni junak naprosto jednistvena budala, ali nelagoda bi mu ipak ostala: slutnja da je posredi opšteljudska crta ili činjenica da nam sopstvene naopakosti doakaju čak i na potpuno sulude načine. Nije lako pojmiti, naročito umovima koji poboljevaju od grandioznosti, da „niko mi ništa ne može, osim mene“ nije garancija sigurnosti, nego teška, zloslutna, sporogamižuća pretnja.

Kad smo kod pretnje: kako drugačije nego upravo tako razumeti Selakovićevu izjavu ispred tužilaštva: „Sudićemo mi njima.“ Pa još onako naglašeno autoerotično – ja, taj i taj, na datum taj i taj, kažem vam to; da anatomija ne sprečava usta da poljube svoj obraz, i to bismo gledali. Ako smo se pitali (naravno da nismo: znamo) okle takva kuraž, ko li mu reče da to sroči baš tako mudovito, odgovor je usledio na naslovoj strani Informera ovog petka. Jeste svetogrđe citirati u istom tekstu velikane pera i autora knjige „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ koja nikad neće izaći, ali kad mora, mora: stoji onamo krupna slika Vođe, uhvaćenog baš u jednom od onih trenutaka koji uredniku ovog baljezglasila deluju gordo (a na njoj zapravo lice unakaženo cinizmom do mere samotrovanja), te izdvojena izjava – „Njih najviše brine što ću suditi ja njima, a ne oni meni.“

Pošto ni dotični, ni njegov telepatski sapatnik Selaković nisu sudije, ili bar do kucanja ovog teksta nije stigla vest da su ukazom, hatišerifom ili leks specijalisom to izvoleli postati, neko bi pomislio da a) priznaju da imaju svoje sudije, ili b) uopšte ne govore o sudnici. Smrad čuvenog naslova „osvetiću se Ćuruviji kad-tad“ ostaje u nozdrvama nakon što vas zapahne u prolazu pored kioska. I dok se tako priča svašta, pomalja se između redova neizrečeno: ona poovska pretnja. Jer dan ranije, reče predsednik i da će pomilovati svakog svog pajtaša na kojeg se sud drzne da udari, te da će ostati odgovoran samo on. Niko drugi, ON. Vaistinu, biće kako je suđeno, u svakom smislu te fraze.

Nije, stoga, vanpametno zamisliti da se sve ovo završava filmskom scenom u kojoj suludaš goropadno dobije napad istine u jezik i na suđenju nezaustavljivo počne da vergla rafal kalibra „da, mrzim ovu zemlju oduvek, mrzim narod, mrzim odmalena ljude kao takve i uništio sam vas kao niko nikad, nećete se oporaviti pola veka, a vi mi ništa niste mogli deceniju i po, neki jadnici ni sad ne shvataju, čak su me i voleli, i ni do kraja niste me s trona skinuli vi, nego sam ja pao, JA, uta-ta“. Ljubitelji rubrike „kako ja deci da objasnim“ nek se spreme za izazov: moraćemo da objašnjavamo kako je na koncu diktatora svrgao Edgar Alan.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.