Crven ban

Pre tog zastrašujuće bezumnog događaja, davao sam intervju novinaru iz Zagreba, profesionalnom i izuzetno finom tipu s kojim sam i ranije razgovarao; došao je da napravi priču o situaciji, s mnogim relevantnim sagovornicima. Iz istog razloga javila se i jedna ekipa iz Slovenije, novinar i fotografkinja; plan je bio da s njima sednem nakon slanja kolumne – ali kako je pristigla nemila vest, odmah sam ih zamolio da zapucamo na lice mesta i da intervju radimo usput.

Iako van sebe, pokušavao sam da zvučim pribrano i merim svaku reč, no utisak mi je bio da do njih stvar ne dopire u svom destilovanom obliku: ne zato što su bezdušni, nego zato što oni takvu informaciju naprosto ne uspevaju da pojme. Iako sam razgovetno više puta ponovio šta se dogodilo, zadelovalo mi je da se njima ipak čini kako je neko nekoga blago češnuo retrovizorom auta po vijorećem šalu. Pa sam im pokazao snimak, shvativši da ga nisu videli. I taj užas na njihovim licima, taj potpuni zabezek dok zure u ono nošenje na krovu kola… bila je to tačna sekunda pojmljenja nepojmljivog i autentična reakcija nestanovnika pakla.

U neku ruku otrežnjujuće i za mene: prvi put sam zaozbiljno pomislio da prosečni stanovnik/ca EU možda zaista ne kapira šta se ovde dešava. Jer odavno verujem da ih je jednostavno baš briga; naposletku, i vrapci znaju da ta udruga lepih vrednosti proklamuje ljudska prava i slobode samo u svom dvorištu, dok ovde podržava i održava prokletu AVliju. Biće da je to kako nas globus vidi ipak kompleksnije: mom drugaru iz benda, koji je dugo živeo u Švici pre no što se vratio ovamo, piše ortak odande i moli da mu prevede šta to predsednik priča u antologijskom klipu otvorenog podgovaranja na gaženje ljudi točkovima. Video je klip na mrežama kod Raće, pa se zainteresovao; kad mu je Raća preveo, čovek – inače vrlo obrazovan – zabezeknuto pita jesmo li sigurni da to nije veštačka inteligencija. Jer naprosto ne može da poveruje u takvu realnu obolelost na čelu jedne države. Svet generalno nije na dobrom mestu – rekao bih da je čak na najgorem otkad znam za sebe – ali ovde nije reč o tome da takav svet baš i nema prava da nam drži lekcije. Ovde je reč o nezlobivim pojedincima, normalnim ljudima koji su zgranuti planetarnim ludilima – i o tome da ovo naše spada u te neshvatljivosti.

Dok smo u Nemanjinoj, u masi, hrvatski novinar s početka priče šalje mi poruku: prijatelj mu javlja kako Šešelj na TV Informer upravo čita njegove lične podatke. NJegov pasoš je preko celog ekrana u živom programu. Službaš otekao od decenija zlobe i ništaštva optužuje ga po svim tačkama za koje su optuženi svi Hrvati koji su iz bilo kog razloga u poslednje vreme boravili ovde. Zlo više nema ni ono malo filtera što je na sebe navuklo da se prikaže umivenim; Svepomenik opet najavljuje nekakav novi pokret, što ga naprosto ne nazove Srpska radikalna stranka? Jer to ništa drugo nije nikad bilo i neće biti.

Što nas privodi najnovijem izumu te kuhinje: crvenom banu, kako je to Vuk Karadžić svojevremeno zvao. Posle bezmalo tri meseca, odgovor s dvora na sve što se događa je – crvena ruka s dignutim srednjakom. Svedeni na svoja fabrička podešavanja, na radikale koji jesu, mobilisali su se da iscrtaju crvenog bana svuda, čak i po školama. U naletu svoje prave prirode – neduhovite, neinteligentne, kabadahijske i džiberske – lojalisti o kojima Meštar s ponosom priča da su zakleto njegovi, takoreći sve njegov do njegovog, smislili su svoj grb. Toliko glupi, osioni, ili oba, priznali su da su im ruke krvave, usvojili tu ruku za svoj logo i podigli rugalački prst. Ubice smo, PA ŠTA? Samo nekoliko dana nakon što je Poglavica izjavio da se tenzije moraju spustiti, da će prvi lično pripaziti šta priča – iz srži njegovog bića dobili smo krvavi srednjak.

A otpozdrav na ovo ljubavno pismo biće generalna proba generalnog štrajka. Ne, neće se odazvati svi. Ne odmah, ne ovog petka. Ali biće nas sve više. Jer ova hrabra deca nisu vratila samo značenje rečima nada, volja, hrabrost. Nego i reči sramota. Stid ponovo postoji u Srbiji, i iz dana u dan oseća ga sve više onih koji su dosad gutali veleponiženje u kojem živimo i celivali totem vođe. Postaje sve jasnije kakvu ruku ljube – ako je trebalo da se crta, eno, nacrtao je.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.