Fatalnost saobraćajnice usta-glava

Neću vas daviti opisom onog osmeha koji izaziva ježenje, to je, uostalom, neprepričljivo. Ko je video, pamtiće zauvek. Sladostrašće što se hiljade ljudi, u gradu već zavijenom u crno, to veče lomi pendrecima, što se dešava pravi pravcati lov na ljude, nemilosrdan, duboko nenormalan na svaki način, slike koje osetiš u kostima, jer ih toliko ljudi upravo oseća po kostima – scene koje bi dušu iole nabaždarenu na ljudskost uzdrmale s koje god tačke globusa da stižu, kamoli kad su iz tvoje sopstvene zemlje, po rebrima tvojih ljudi – to Njemu izaziva kez poremećenog deteta koje muči male mačiće i ptice. Čak ni vinjak nije kadar da proizvede tu osobinu onamo gde je inače nema. No, osim karaktera, ima tu još jedan bitan sastojak.

Odavno Raščovečeni tik pre toga je odsluzavio svoj put u Kinu, na bijenale diktatorstva; bio je u poslednjim redovima, jer je čak i u svojoj disciplini šibicarska liga – pride zulumari u maloj zemlji, ovi tamo teškaši na to verovatno ne gledaju s naročitim respektom, inače bi na samit zvali svakog nasilnog džibera koji teroriše ukućane po stanu – ali sama činjenica da je, eto, „rame uz rame“ sa svojim idolima delovala je orgazmično.

„To je moj narod“, verovatno je pomislio, „ja svoj narod nikad nisam imao, neću ni imati dok zvanično ne ustoličim ćacionalnost kao mogućnost izjašnjavanja, ali ovi ljudi ovde, ovi moćni, moćni neljudi, e tu ja pripadam, to je moja ekipa.“ Po povratku, sazna da su neki evroposlanici u Novom Sadu, pomešali se s demonstrantima. Videli sve, svojim očima. „Šta, oni se to kao nešto spremaju da me puste niz vodu, je l’ to? Ili me samo štrecaju da tako pomislim?“ Sekunde su napete. To su one kad se ceri najciničnije. „Ako mi se samo prohte, JA mogu da pustim EU niz vodu.“ Usta izgovore: ološ.

Unutrašnji monolog zaverglava. „Šta mi mogu, metiljavci, šta će da urade, da ‘najoštrije osude’? Da mi zavrnu pristupne fondove? Pa šta? Imam Kinu. Obećao sam da Kinezi neće biti povezani s nadstrešnicom, da ni po koju cenu neće naje*ati zbog te mutljevine. Daće mi zajam. Prodaću nešto. Prodaću i majku ako treba, ionako više voli onog drugog. Ništa mi usrana EU ne može.“ Usta izgovore: najgori ološ. Usladi mu se ukus kočijaškog vređanja na jeziku, vrati ga u stare dane, tako vedro ošešeljene.

„A i Ursuli sam Dragi Aleksandar, to je važno, ovi su bedna, sitna evroparlamentarna boranija, uvozne peđe voštinići, oni će meni tu da prde nešto, MENI.“ Ponovi: najgori ološ. Sa dna kace, začini. „Možda mi ipak ne valja što ovo sebi dozvoljavam“, načas kaže glasić razuma, iz skučene garsonjere u stospratnoj luksuznoj glavi napaljenoj na mafijanje i silništvo; iz ostatka zgrade se stadionski, vođonavijački zaori: „Ma teraj bre sad to kraja kad si već počeo, AcoSrbine!“ Biće procesuirani, izgovore usta. Evroposlanici će biti procesuirani, moje sudije će im suditi, JA ću, ja sam Aleksandar Najveći.

Onda zavoza priču o susednim državama, o tome kako oni žele rat, ali naša vojska je spremna, zgazićemo ih; opet onaj glasić: „Brate, možda je previše, smanji doživljaj…“; drugi glasovi, svi s njegovim licem, njih sto poklope jednoga: „Ma naložićemo Dodika da zarati, nek izgori sve, pa nama radikalima rat je vreme najlepših uspomena, šta te briga, neće tvoja deca da ratuju, loži to bre, kako si snažan, kako si lep dok to radiš!“ Usta se obliznu.

Neko je izbrojao: reč ološ izgovorena je više od deset puta. Uživao je. Onoliko bijenje „blokadera“ plus ekskurzija u Kinu osmelili su ga da retorski onaniše na samog sebe više no ikada ranije, uz prateća facijalna iskrivljenja i osmeh hijene iz pakla. Ne lezi vraže, ispostavilo se da taj laprd-napad ima svoju cenu. EU upravo razmatra koliku. A to, što reče jedan mudri analitičar, onda košta i na Istoku. Svaki cvet uvene, ali s narcisom je to posebno surovo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.