Kakav je čovek ćaci

Vaistinu nikad nije sevnula tako sažeta definicija o kakvoj se ekipi tu radi: ne zna ništa, tobož nešto brani, a brani tako što po tome što brani žvrlja, za šta dobija manji ili veći ćar; tačno to je suština cele njihove delatnosti. „Mi za njih nismo ljudi, mi smo ćaci“, reče nedavno predsednik, narogušen i ljut sav, posle cele godine demonstracije ljudskosti. Ljudi, dabome, niko ne spori da su pojavne odlike čovekolikosti svakako tu; nezgoda je samo u tome što to nije isto što i ljudskost. Tu su osobinu dobrovoljno izgubili, a kukumavka počiva na strahu da ipak nije istina ono što im je njihov prorok obećao: da mogu nekažnjeno da naprave od sopstvene zemlje svinjac.

Dugo su čekali na reč koja ih imenuje, iako je fenomen odavno tu i da se opisati. Ćaci je, dakle, čovek, ali čovek koji smatra da su kvalifikacije – diskriminacija. Da je duboko nefer što je svet podešen tako da je samo stručnjak stručan. Da je to čak oblik tlačenja. Neznanje treba da je jednako sa znanjem, za početak; posle mu treba čak dati prednost. Ćaci je, dakle, čovek, ali čovek koji misli da je lustracija oblik osvete; generalno misli da je, u stvari, sud ustanova koja se sveti kriminalcima, i zato želi da sudove ukine.

Ćaci je čovek koji se seti da je čovek samo kad mu preti kazna za neljudsko ponašanje: tada kliče „pa ljudi smo, nemojte tako“. Ćaci ne da laže, nego nema nikakav odnos prema istini – istina je ono što on/ona u datom trenutku kaže, makar to bilo upravo obrnuto od onog što su sami rekli pre dva minuta. Ćaci smatra da reč „ustaša“ znači „onaj ko je protiv mene“, čak i kad je to jedno 90% omladine svoje zemlje. Ćaci nema ništa protiv da brani ubice, ali mu se ne sviđa „ruke su vam krvave“.

Ćaci gleda samo svoje dupe i to naziva patriotizmom. Ćaci nema ništa protiv lopovluka dok god ima svoj komad plena; lopov koji deli je pošten čovek. Ćaci je objasnio sebi „ja to zbog dece“, dok gradi obor na koji osuđuje i tu svoju decu, ne samo tuđu. Za tuđu pak viče „udri, bre, milicijo, mnogo si tolerantna“ i to mu je skroz u redu. Ćaci nema nikakve granice u iživljavanju, ali svaku posledicu za to smatra kosmičkom nepravdom. Veruje dušom i srcem „u stvar“, dok god ga ništa ne košta. Ali ispostavlja se da za tu svoju tvrdu veru ne pristaje ni na jedan jedini dan na Klisi, bar da se narod zavara i umiri, dočim nema ništa protiv da u jednoj godini tamo pošalje najviše mladog sveta u istoriji, ni krive ni dužne; u ime tvrde vere radije navodno operiše sve organe nego da ga ma i jedna vaška u zatvorskom ćumezu ugrize, ni to ne bi da podnese „za stvar“. Ćaci blokira centar prestonice skoro punu godinu i druge naziva blokaderima.

Ćaci tvrdi da se strane sile mešaju u domaće prilike, ali samo onda kad ga kude; kad ga do prekjuče drže na vlasti žmureći na sva sranja, to nije mešanje. Ćaci plaća da mu tapšeš i onda kaže „gle koliko me vole“. Ćaci gleda kako najbolji hirurg za jetru dobije otkaz i kaže „tako mu i treba kad je protiv predsednika“, ni na sekund ne pomisli kako bi koliko sutra taj hirurg mogao da mu spase život, a sad neće moći. Ćaci piše odvratne komentare profesorki koja je dobila otkaz i majci koja je izgubila dete, sa sladostrašćem koje se ne može objasniti plaćenošću. Ćaci kaže „sram ih bilo, primaju platu iz budžeta a pljuju državu“, za to vreme sisa pare iz EU i pljuje EU. Ćaci se redovno sastaje sa svima sa kojima kad ti sedneš, onda si izdajnik. Ćaci iza zatvorenih vrata kevće pred gospodarima, onda izađe napolje pa neustrašivo laje, i to važi po vertikali od glavnog do najsitnijeg ćacija. Ćaci je, sve u svemu, kolosalna kukavičetina koja misli da se, kad se sve kukavice udruže, u zbiru dobije hrabrost, a ne umnoženi sadizam kukavica.

Eto, Ćaci je čovek, ali takav čovek. I zato će, na kraju, udruženje takvih veleljudi neminovno pući.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.