Koga mi imamo?

Pokazalo se da oni zbog čijih je batina starac u Novom Sadu u pritvoru ostao bez testisa – između sebe ne mogu da skupe ni toliko tog istog materijala da pobune jednu jedinu policijsku stanicu, jedan odred, jednu jedinicu, oni s nešto časti uzmu bolovanje i maknu se s posla da ne saučestvuju u zulumu, i toliko; u daj-šta-daš vremena to će im se još malo pa pisati u hrabrost i otpor.

Gledali smo tenkovsko oranje ulica pod firmom jedinstva; narod je tom prigodom prikladno ujedinjen na one koji prizor gledaju slobodno i one druge, što gledaju preko policijskog kordona, koji je tu da štiti vojsku od svenadiruće sloge. Ne reci dvaput da ne može apsurdnije, iskustvo nas uči da uvek može. Gustina besmisla rašće sa zbijanjem lojalističkih redova, jer njihova jedina nada da ne uđu u istoriju gnusnosti jeste da će oni biti ti koji će sutra pisati hroniku ovih meseci, to jest njihov gospodar, u svom najavljenom bestseleru.

I dok taj čovek kojem je nemoguće čak ni plastičnom hirurgijom napraviti nešto nalik obrazu nudi po belom svetu da budemo mesto mirovnih pregovora i pokopavanja svih ratnih sekira, bar u predelima gde preksutra neće biti raskopane kad se vadi litijum, tvrdi u istom govoru da će kod kuće pružiti ruku onima koje zove teroristima i svojim falangama lomi po ulicama svakodnevno, jer ištu notornu pravdu i zakon.

Verovatno sanja i da Nobelov žiri već razmatra njegovu širokopojasnu mirotočivost. Nego, šta ćemo mi? Šta će se suprotstaviti njegovoj pomami da po svaku cenu izazove građanski… mir? On ima batinu, sistem, na koncu on jeste država, jer ju je kidnapovao, skupa s celom aparatutom. A koga imamo mi?

Čuju se sve češće u javnosti glasovi koji kažu: studenti, objavite bar deo imena s liste. Drugi vele: nemojte, iste sekunde kreće tabloidno razapinjanje. Što je, ma kako će odvratno biti kad god dotle stignemo, čak manja nevolja od onoga što skoro sigurno istog dana seva na ovoj obali: zašto ovaj/ova, zašto ne onaj i ona, moj tiket je bolji od tvog, itd.

Da satrvena zemlja ima ideološki minimum, ne bi se ni satrla. Ima dana kad deluje da nije lako složiti se ni oko Bajaginog stiha „ovo iznad nas je nebo“. Nije lako poverovati da bi te neko s kim bi običan kafanski razgovor verovatno naginjao incidentu sada podizao napendrečenog s asfalta, kao i ti njega/nju.

U „Tronsima“, potkraj onih sezona dok je serija još valjala, na optužbu o udruživanju/sklapanju primirja s neprijateljima stigne mudra replika: „Samo se s njima i sklapa primirje, ne s prijateljima.“ To je žaba koja se s mukom guta, savezi koja pucaju na sledećem ćošku. Ali taj ćošak je u slobodnoj ulici. Tu možemo do mile volje da se napi*karamo i odemo na različite strane, ko levo ko desno ko posred kolovoza. No, ne bude li živaca, takvu ulicu nikad nećemo dočekati.

Na betonu kakav je sada, pre koji dan preko puta Taša vidim čoveka kako leži na trotoaru. Ne mrda. Izletim iz taksija, priđem mu, sluteći najgore. Lakne mi kad se ispostavi da je samo trešten pijan. Dok ga podižem i objašnjavam da je pao, on mi priča da može sam, da ne brinem, bio je u armiji Republike Srpske. I vidi šta si dočekao, sam si i padaš po ulici – rekao bih. Ali ne kažem. A on bi, možda, na to odgovorio da je Ratko heroj i pljunuo me ako kažem da nije. Taj se dijalog, međutim, ne dešava. Gledajući me u oči, kaže: „Dobar si čovjek, kô i ja.“ Možda inače nije u pravu, ni za sebe ni za mene. Ko zna ko smo u svakodnevici svojih života, ne samo jedan za drugoga, nego i na skali stvarne stvarnosti i nekog nepristrasnog moralnog kantara. No, u tom trenutku, našem jedinom zajedničkom, želim da verujem da je kazao tačno. Ostalo nije bilo važno. Ne tad.

Onaj protiv kojeg smo ustali ima sve. Mi? Mi imamo samo nas. Ili nećemo imati ništa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.