Majica za aukciju

Nisu dobra vremena za identitete, nipošto nisu: desničari se naslađuju koliko su evropejci pukli, koliko ih je EU ostavila na cedilu i pokazala im svoju staru kolonizatorsku prirodu, „eto šta ste podržavali“; ali svi ti desničari odrastali su na Šešelju, verovali da tako zvuči rodoljublje, srpstvo, a sada gledaju kako politički nakot njihovog idola krade, rasprodaje zemlju, zlostavlja narod dok priča da ga ljubi, „eto šta ste podržavali“. Ne, danas nije dobro biti bilo ko, jer svi smo iznevereni. Danas, međutim, posebno nije dobro biti jedan čovek, jer različito izneverene ujedinjuje izneverenost. Ujedinjuje ih protiv NJega.

Ima ta scena pred kraj „Breaking Bad“-a: oronuli Volt, nekada silan, sada u sporom i mučnom odumiranju, ponudi svom dobavljaču namirnica i lekova da ostane dva sata duže, da mu pravi društvo. Ponudi mu deset hiljada dolara za to. Samo da ne bude sam. Najtužniji trenutak ove kultne serije. Svako iole normalan pomisli o gustini te samoće, o njenoj zastrašujućoj nepodnošljivosti. Volter Vajt, nekada voljen, spao je na to da basnoslovno plaća ne bi li neko naprosto sedeo za stolom s njim. Da to ne bi bio, ehm, sto za jednoga. Razmišljam ovih dana o toj sceni dok posmatram čoveka koji dotle nije stigao padanjem, nego mu je ta mizerija prirodno stanište.

A on se time još i razmeće. On cvrkuće svoju ogoljenu bedu kao odu ponositosti. Dan studenata je, „blokaderi“ su krenuli put Strazbura biciklima, vođeni ljubavlju koja se ne može kupiti; onaj koji ljubav razume kao robu i njen je večiti kupac za to vreme veliča druge neke studente, pripisujući im sve osobine koje pripadaju upravo ovima prvima. I ništa mu nije teško da uprkos opštoj provaljenosti – i uprkos svojoj svesti da za njega niko ne bi prevalio ni dva metra na koturaljkama da nije plaćen – on vergla svoje jevanđelje, on priča o časti i idealima svojih džuboks-minionsa u koje je ubacio ko zna koliko dukata ili obećanja, on treperi na muzici koja, dobro zna, prestaje čim prestane plaćanje, i sve to u majici na kojoj piše „i ja sam ćaci“.

To je ono što ima i hoće da nam kaže. Ne shvata da govori još nešto: to je majica. Ostao je kratkih rukava. Nema više kečeva. Paradoksalno, što više laže, to laže manje: sad je već sasvim pri istini o sebi. Predsednik Ćacilenda usvojio je čak i taj termin – u istom govoru, on sopstvenu izložbu ljudske besprizornosti takođe zove Ćacilend. I kaže da je Ćaci. Dakle: lažov, plaćenik, izdajnik naroda, kriminalac, siledžija, crvena beretka, klinac s prosekom deset nula koji pred kamerama glumi u sanitetu, koji kaže da samo hoće da uči a zapravo hoće da muči, da izraste u svog idola, sve ono što se tamo sabralo – kaže da je to sve On.

Skupo će to parče garderobe jednoga dana biti na aukcijama: to je majica koju je nosio na dan kad je, svejednako pokušavajući svoju lažovsku tiradu, rekao istinu o sebi, nudeći je svetu čak i napismeno, na prsima, dok se prsio svime čega se treba stideti.

Dekanka iz Niša je napadnuta nožem. I svi su već napisali ono što se napisati jednostavno mora: to spominjanje ljuštenja krastavca, to odvratno poređenje, neodoljivo podseća na ono s korom banane, što je svojevremeno izrekao guru štetočinstva.

I dekanka je, naravno, potpuno u pravu kada kaže ko je na nju zapravo potegao nož. Koje strune su vodile ruku uboge žene. Motiv vođene ruke? „Vi ste mi upropastili unuku.“ Ali ko je unuci upropastio baku? Ko je učinio da više veruje televizoru no rođenoj unuci? Ko raseljava svu tu unučad iz zemlje već tri decenije, ostavljajući onima što ostaju mogućnost da postanu hulje ili da pak kupe „unuče“ brlje na kiosku i antidepresive, te da huljizam trpe? Agregat mržnje najzad je ubrizgao u ljude konačnu količinu otrova od kojeg je satkan, i sad ovakve scene postaju svakodnevica.

A On i dalje propoveda. Paranoici i labilni ljudi često umisle da se osoba s TV-a obraća baš njima; mi smo u kavez-zemlji gde je ovo istina: sabijen u ćošak svoje prave prirode, On se sada isključivo obraća onima koji razmišljaju da se late noža ili nekoga udare kolima.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.