Među nama živi svetionik

Definicija fantomskog bola: kada ga osećaš u delu tela koji više nemaš; Ministarstvo unutrašnjih poslova tako nekako oseća ugled. Reč je, kao što čaršija i te kako zna, o pukoj odmazdi koju ovaj sistem priređuje svakome ko revnosno obavlja svoju dužnost, a u ovom slučaju s posebnom sladostrašću, jer umalo da jedan nedodirjivi kum bude dirnut rukom pravde zahvaljujući Katarininom držanju do uniforme koju s ponosom nosi, shvatajući svoju zakletvu ozbiljno. Promocija ove knjige bila je jedan od onih trenutaka kad se knedle u grlu nose dostojanstveno, jer uprkos svemu što nam je ovaj režim uzeo – po takvim danima znamo i šta nam je, mada nevoljno, dao: NAS.

Već iz čitanja odlomaka, koje nam je srčano pročitala divna Jeca Stupljanin, zapazili smo jedno: Kaća je svoju priču napisala u trećem licu. Slušajući, zapitao sam se da li tako sad jedino može: da li nam treba da se odaljimo od sebe da bismo sišli u sebe. Nema se kad stisnuti pauza na daljincu događaja, pa pogledati sebe sa strane; svi prosto guramo kroz ovo, ližemo rane u hodu, ne pitamo se šta je od nas uopšte ostalo – jer u ono što nas tek čeka ne ide se s kusurom sebe. Niko nije umoran, iako svi jesmo. Ali Katarinino iskustvo nije svačije. Ono, uprkos žestokoj konkurenciji od iste sorte, štrči kao posebno odvratan, besraman i bednički igrokaz jedne vlasti, sručen na pleća njihove savršene noćne more: osobe skromne, dobre i poštene, koja veruje da svet nije i ne sme biti rđavo mesto – i pride svojim delom tome doprinosi.

O tome kroz šta je sve Katarina prošla znamo dosta toga; iz knjige ćete saznati i više. Da je samo tog slučaja, ova vlast ne bi trebalo nikome u oči da pogleda, no doveka u patos da pilji. Međutim, od toga što javnost zna šta se, kako i zbog čega odigralo, po vlast je mnogo gora druga činjenica. A to je da niko od nas koji smo imali privilegiju da Kaću upoznamo nećemo nikad zaboraviti taj momenat. Peca Popović svedoči da je tom prilikom ustao; ja se nisam ni od naklona suzdržao. Hteli su vreme divljanja; uspeli su, ali su nehotice proizveli i vreme divljenja.

Spominje se u toj knjizi ona čuvena mantra „svakome je dato da ponese tačno onoliko koliko može da izdrži“. Ljudi je verglaju u sebi kad je teško, hrabreći se gotovo pobožno tom slamkom spasa – iako razum zna da je duboko netačna. Da je tačna, niko nikad ne bi pukao. Ljudi, međutim, pucaju, i pucaju iz istih razloga kao obična daska: od težine onoga što je na njih navaljeno. Sudbina – nasumična sila kod Crnjanskog zvana „Slučaj Komedijant“ – apsolutno ne uzima u obzir našu izdržljivost kad tovari; kad su pak za teret odgovorni ljudi koji nam ne misle dobro, oni ne samo da ne nišane šta možemo da podnesemo, nego baš ciljano proizvode tuč koji će te utući. Sve ono što je Katarini Petrović priređeno – priređeno je s otvorenom namerom da joj polomi kičmu. I samo je tu sreća što zlikovci polaze od sebe, pa računaju da je svačija priroda pizdunska kao njihova, te da svako prokukumavči čim zagusti; eno im se i Šef svako malo gnevno iznenađuje koliko su orni tašni-mašni a horski cmizdre „ne mogu ja to“ kad se treba iz gliba čupati.

Vesić Goran je, na primer, vojnik iz prvog ešalona, a u ime svoje tvrde vere, kako videsmo, nije spreman ni na dan pritvora, no premešta sve žive organe po anatomiji samo da ga jedna zatvorska vaška ne api. Hoće celi sud da ukinu samo da Selaković nijedno veče ne pišne u ćelijski čučavac. Iako znaju šta su radili. Naravno da takvi očekuju da niko ništa ne može da ponese i podnese, jer drugog ideala osim svojeguzičnog iz njihove vizure i nema. Pohapsili su i izmaltretirali više ljudi no ikad iko upravo tako rezonujući, pri čemu se s posebnim sadizmom – onim kakav se sreće samo u notornih kukavica – nadaju da ništa toliko ne lomi volju i ne uteruje strah kao mučenje nedužnih, a jakih. Samo im je u toj jednačini promaklo kakva dupla snaga se pojavljuje pri kombinaciji nedužnosti i jakosti. Nepoznato im je to, jer kod njih nikad nije išlo u tandemu: dok ništa nisu skrivili, ništa nisu ni bili.

A Kaća sija. Njena vedrina inspiriše. NJen duh je zarazan. „I dušmanima je to najveća kazna“, rekli pismo poetski zaneseno; kucač ovih redova ipak se nada da će im najveća kazna biti zatvorska. Zbog NJe. I zbog svih nedužnih, a jakih.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.