Merenje utrobe Rihterovom skalom

Prethodnih dana držao sam radionicu angažovanog pisanja u Baru mladima. Jedna devojka donosi rad koji je u formi pisma svojim neimenovanim vršnjacima i vršnjakinjama, počinje otprilike ovako: „Pišem ti iz dela sveta u kojem je mir… bar za sada.“ Pismo ne adresira precizno: možda Ukrajina, možda onamo kud se zaputio Ognjen, svakako jedno od mesta gde njeni redovi nikad neće stići.

Ona ipak odlučuje da ih ispiše, verujući onako kako se samo u njenim godinama može da će se poruka mentalno preneti preko globusa, da je moguće nekakvim čulom duše osetiti kad neko dalek misli na tebe. Romantizam čistih mladih srca na stranu, pitanje za nas nije da li će se ono što mislimo astralno preneti – nego da li uopšte mislimo. Jedne od svojih poslednjih godina, Mira Furlan govorila je na festivalu Krokodil; tada je kazala: „Svet nije na dobrom mestu. Naprotiv, na mnogo je gorem nego što je odavno bio.“

Jedanaest je meseci otkako smo se probudili iz kolektivne kome, o svome jadu zabavljeni nismo smogli ni približno dovoljno snage da istinski propustimo kroz sebe vesti iz sveta; razumem nas: to je još jedno izvorište užasnog osećaja nemoći. Ali uprkos polomljenosti, ipak možemo – i moramo – osetiti krivicu što u ovom odsečku lokalne istorije, u kojoj se davimo decenijama, nismo umeli da budemo Ognjen. NJegov gest vredan je najdubljeg naklona svakoga ko još drži do svoje članske karte u udruženju zvanom ljudski rod.

Ili soj. Možda je to bolja reč, da bi se do jeze u kostima razumela njena kolokvijalna suprotnost: nesoj. Zarad pristojnosti, može se reći i odrođenost. Od notorno ljudskog. Ako ikome tako zvuči manje strašno. Trebaće nam neki takav opis ako bismo da pojmimo sledeći pasus.

Ognjen je, kao i mnogi članovi posade tih pedesetak civilnih brodova koji su potegli da prevezu humanitarnu pomoć i volontere u Gazu, snimio video-poruku za slučaj da ih izraelske mornaričke snage uhvate i zarobe. U njoj, mladić dostojanstveno moli vladu svoje zemlje da se pozabavi njegovom sudbinom. Slika upada naoružanih vojnika na palube obišla je svet; svi onamo zatečeni ilegalno su uhapšeni i biće deportovani. Dok ih ispituju, advokatima prisustvo nije dozvoljeno. Ognjen Marković ima samo 24 godine.

NJegova hrabrost, rešenost svih tih ljudi da se zapute onamo uprkos praktično nikakvim šansama da misija uspe trebalo bi da pobuđuje bar divljenje, ako ne stid i zavezivanje zmijskih jezičina. Istih dana, prvi jezik Srbije našao je za shodno da odgovori ovom mladom čoveku. Ne samo fotografijom saradnje sa vinovnikom palestinske pogibije – probajte da pogledate snimke iz Gaze, pa onda ovu fotografiju i pratite na Rihterovoj skali šta vam se u utrobi dešava – nego i rečima umazanim u odvratne izlučevine cinične žlezde.

Kompilacija svekolike mržnje i pokvarenosti imala je, poslovično podbulog, ukočenog lica, da isluzavi sledeće: da je Ognjenov postupak neodgovoran i neozbiljan, da „mi tih spasilaca sveta imamo koliko god hoćete, a kad nisu u stanju sami sebe da spasu, zovu državu u pomoć, država je naravno tu“. I sad, šta kaže stomak, šta veli Rihter? Važno je. Od toga zavisi svako zamislivo sutra.

Od toga gde smo na Petričićevoj nautičkoj karti: gore na površini, s Ognjenom, ili onamo na dnu, u zagrljaju sa sebičnim đuletom spremnim da odlomi celu jednu zemlju s atlasa čovekolikosti i potopi je zajedno sa sobom.

Jer, ne, spasilaca sveta prilično očigledno nema „koliko god hoćete“. Inače svet ne bi bio na mestu na kom je. Nisu svi kadri za herojstvo, nikad nisu ni bili. Ali malo ko je hrabrosti toliko suprotan da u ovom trenutku sedi s Netanjahuom gojeći bedničku nadu da će se tako ulizati Trampu. Sudbina svakog đuleta je da bude ispaljeno, istorija će ovu ispalu pamtiti. Valjda čak i mi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.