Na položaju položajnika

Deca veruju u Deda Mraza, posle nauče da ne postoji i da je to slatka laža starijih; stariji, međutim, već tri decenije veruju u radikale, jedine ljude koji nisu sposobni da se prodobre čak ni u svečarske dane. Mada sličnosti s Deda Mrazom svakako ima: oba opstaju na mitu da su ti nešto dali, iako si to u stvari sam platio, i imaju tendenciju da ti se uvlače u kuću. Razlika: kad se šešeljčad uvuče, teško ode i s njima obavezno dolazi uvek ista scenografija – beda, izolovanost, ispiranje mozga, delulu da smo mnogo jaki baš onda kad smo šaka jada. Ove godine, deset hiljada ljudi dočekalo je Božić bez struje i vode, dok su ostali, oni srećniji, samo saobraćajno hendikepirani nepobedivim neprijateljem koji se zove sneg. No, za utehu, mogli su tako stacionirani da uživaju u kvalitetnom TV programu: da gledaju NJega. Tako da je najveća muka naših bestrujnih građana valjda ta što praznike nisu proveli sa Sveprisutnim; bez vode čovek može da preživi danima, ali bez trtljanja NJegovog nikako.

Sreća je, kažu, u malim stvarima; isto važi i za ludaštvo. Negativce pamtimo po epskom štetočinstvu koje istorija ne može da prenebregne sve i da hoće, ali istina je da se odaju i po daleko sitnijm ispadima. Kad neko, na primer, mazi kuče naopako, hvata se za srču, ljubi upaljenu sveću, tvrdi da se jaje na oko okreće u tiganju ili pleše na Pinku gipko kao mermerna statua malopre oživela vudu-ritualom, operisanost od notorne čovekolikosti zabrinjavajuće je jasna. Ima ta scena, zgodila se pre koju godinu: ušao sam u taksi, vozač me s vrata nadrndano pitao jesam li za Predsednika; nasmejem se, kažem ne, nimalo – i on, jedvadočekavši, krene verbalni rafal. Nema ni zarez, kamoli tačku, šikljaju iz njega zamerke, psovke, drvlja i kamenje, trebalo mu jedno deset minuta da ispuca jed iz sebe. Prvu turu. Tu negde je udahnuo vazduh, na delić sekunde, nakon čega je usledila nova, još sočnija lavina.

Kad je i to prošlo, u čelo mu se usekla bora umora; rekao bi još toliko toga, ali inspiracija privremeno presahla. Onda me, smirenim glasom, pita jesam li čuo da je Predsednik dobio novo dete – vest je bila tih dana sveža, a normalni ljudi raduju se svoj deci, nek su živa i zdrava, pa otud razblaž u glasu. Sledećeg trena, svejedno eksplodira: „Pa e, gledam ga i mislim se: siđi bre s televizora, idi vidi dete nekad, xkldh3ocih3oijop (ovo su opet epiteti na račun Svepomenika).“ I stvarno, izašao sam iz kola zamišljen nad time koliko smo, silom neprilika, uterani u komplikovanu psihologizaciju lika dok se u stvari sve vidi već na nečemu eto toliko jednostavnom. Premotamo traku unapred na ovu godinu, i gle: Božić, vreme kad su ljudi sa svojim najbližima… i On na Informeru, s celom svitom, uz pesmu „Đenerale, đenerale“.

I sad… hajde da načas zanemarimo sve drugo i samo zamislimo osobu koja na taj dan smisli da, posle 400 obraćanja prošle godine, bude na položaju opšteg položajnika, da se uvlači u kuće i daruje svoje palamuđenje sužnjima dok mu u očima gori želja ne samo da mu se padne parica nego da je ukrade ako se padne nekom drugom – i ne samo što to radi, nego naredi svim svojim dvorjanima i čankolizima da praznik provedu tako, pred kamerama, da narod vidi kako im ništa nije preče. Nisu sa svojim porodicama, narod im je važniji – a ta veličanstvena žrtva ogleda se u još jednoj porciji pokućne invazije koju dotični narod dobija svakodnevno, pa i više puta dnevno. On, dakle, vaistinu zamišlja da su ga ljudi željni čak i na Božić, da im i tada iskoči iz frižidera (u koji onoliki uspeva da stane samo zato što je fridž tako prazan usred ekonomskog tigrenja), da šmira i davi gde god ima struje; oni bestrujni izašli su napolje da se bune samo zato što Njega ne mogu da gledaju, jer svrha struje u Srbiji ionako je Acoukazanje.

Ukratko, onaj koji nije ukućanin ni samome sebi instalirao se kao ukućanin nama. I dođe tužno, ali malo i smešno: bre, deluje kao da ga teramo s vlasti, a u stvari bukvalno pokušavamo da ga isteramo iz svojih kuća, gde se na kvarno nastanio kao njegovi glasači u trafo-stanice. S tim što oni tamo žive fiktivno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.