(Ne)zapaljenje bubrega

I nije da nam ih je žao, budući da dobro znamo koji su i kakvi su – ta galerija likova, kad bi im se slike prikupile u zbirku, izdanje bi se zvalo zlikovnica (kovanicu smislio Dragoljub Marković Blek) – ali svejedno je bljutavo gledati onoliko kinjenje i brecanje; čovek se prosto zapita da li makar poneko od sužnjih u tim trenucima potajno sanja da zapali odatle.

No, „zapaliti odatle“ iziskuje neku dovitljivost za koju je kanda prekasno. Priča mi moj zubar o jednom epskom slučaju takvog manevra. Onomad devedesetih, nije bilo anestezija u državnim ordinacijama, kažu pacijentima „kupi, pa donesi“ – ali nema gde da se kupi. Privatnici su, međutim, pokatkad uspevali da nabave milosrdnu supstancu, i po jednom takvom srećnom danu bane mu tip, veli vadio bi zub, samo ako kojim slučajem ima anestezije. Ima, obraduje ga zubar. Čova primi injekciju; dok čekaju da dejstvo počne, lati se pakle pljuga i pita može li napolje, da zapali.

Slobodno, kaže zubar, i tu se grdno zezne – jer ovaj kad izađe ne zapali samo cigar duvana, nego uz zubarov nesvesni blagoslov zapali s lica mesta i ne vrati se. Malo kasnije, zubara zove kolega iz Doma zdravlja, kaže je li, majke ti, je l’ bio kod tebe lik da primi anesteziju? Evo sad je bio kod nas, izvadismo mu zub. „Ne možeš ni da se naljutiš, dosetio se čovek“, zaključuje drug moj, dok se s osmehom priseća ove davne epizode.

Dok tavore na onom režiranom poselu za javnost i slušaju fuš-Zevsa kako grmi na celi fuš-Olimp, u stilu „gde ste vi bili dok je narod u mraku, bez struje, dočekivao Božić“ – poželi li bar jedan da zapali, ili da mu replicira „a gde ste vi bili, a da, na Informeru, gde vas je uveseljavao pevač-ubica, eto kud se dede negdašnji Supermen iz Feketića“? Kao, ma do đavola, jednom se živi, „sad ili nikad“, što reče dobri čika Mile. Ništa od toga, jer jednom se živi, ali mnogo ko nijednom ne živi kao bubreg u loju, visoko iznad svojih kvalifikacija. Za to je vredno i mariniranje u gnoju, kamoli loj. Prejaka je anestezija koju su primili, moral je potpuno utrnuo i nije bilo nikoga iole nedrčnog da zapali dok možda još ne beše dockan. A onda su prošle godine naučili da u tom udruženju poslovica „dala baba dinar da uđe u kolo“ postoji samo dopola; kad je prigustilo, šef im je jasno stavio do znanja da izlaska iz kola nema ni za dva dinara, ni za dva života. Bubrezi sad ima da su loj-alisti, ako misle da ostanu na Velikog Loja listi. Otud zvuči da nije baš samo za kamere onaj deo ribanja kad im gazda šukne „niste Bogom dani da uživate u sekretarici (ehm…?!), automobilu, tašna-mašna“ – i doda: „Kažu, nije ovo za mene, ne mogu ja… ma nemoj?“ Titl: kad treba obavljati prljave poslove, to ne biste, a? Ne sviđa vam se „ruke su vam krvave“, a? Da ne biste možda da zapalite sad, a?

Sportisti bi, na primer, lako mogli da zapale s prijema kod poglavara, ili da se uopšte ne pojave. Neki i nisu, pa je to vest; ironija bi bila da se možda zaista radilo samo o temperaturi. Ali tu, izgleda, isto caruje neka baš jaka anestezija. Kao, predsednik je predsednik, nije moje da ulazim u to je li on Oskar i svoje nacije koskar, uostalom nije dokazano. Istina, ali znate šta jeste dokazano? Da je ta ista ruka s kojom se zdravite potpisala pomilovanja ekipi što je studentkinji pre godinu dana polomila vilicu, te da su ta ista usta koja vas cmaču izrekla da su batinaši junaci. Neko bi cepidlački rekao da je samo to više no dovoljno da ne deliš prostoriju s takvim.

Za to vreme, neki drugi bubrezi ne samo što ne pomišljaju da zapale, nego situaciju prave još zapaljivijom: uručuju otkaze, svete se u šefovo ime, uvereni da im niko ništa ne može i da će zauvek. To je zapravo dobro: svako kalu sklon nek se maksimalno ukalja, fala bogu (ovom lokalnom) što nikome od svojih slugu ne da da ostane samo kaljucnut.

Prognoza vremena javlja da je pred nama najblatnjavija godina.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.