Niko nije iznad

Čak i da mu je nedelanje ruku osigurano kaiševima, ovo bi se uzelo za opasno buncanje – ako ne po krtice, a ono svakako po samog pacijenta koji se rita i sikće pretnje po ekosistem. Nervoznu bljuvotinu izgovorio je međutim predsednik svih građana – govoreći o jednim građanima, dok su to aplauzom pozdravili drugi. Uništenje dela svog naroda kao zavet.

Isti, isto nelečen, ovih dana je potvrdio da se merna jedinica gadosti zove njegovim imenom, pitajući se naglas šta je to u Novom Sadu prvog novembra, „neka utakmica ili…?“; jedinica je krajnja vrednost, nedostižna: možeš biti gad 0,2 Vučića, ili čak 0,99, ali jedno celo naći ćete samo u budućim doktorskim disertacijama koje sumiraju slučaj. Tom prilikom, najavljen je i novosadski kontraskup za nedelju dana kasnije, taj će biti mnogo veći. Kontra komemorativnom skupu. I da samo može, budite sigurni da bi to uradio.

Stao bi pred železničku stanicu bez trunke srama i na mestu pogibije pričao kako će uništiti sve koji žale i traže pravdu. Optužio bi bol da je šatro-bol, kao njegovo odojče iz Informera. Rekao bi da ljudi i ne ištu pravdu, nego ruše njega, kao da to nisu sinonimi. Moglo se od istog autora čuti i da je Ćacilend poslednja oaza slobode i otpora u Evropi. Redak primer da je istina prešla prag tih usta: zaista, nema nigde onakvog rezervata slobode za prestupnike i otpora zakonu. To je šestomesečni kontraskup zatvoru i ideji da kriminalce treba držati onamo.

Uoči subote, kolone idu ka poprištu. U toj nepreglednoj ljudskoj stonogi, zabrađena studentkinja i student sa šajkačom, oboje pod istom zastavom. On s time ratuje. U Inđiji, beskrajna postelja na asfaltu. Izneli ljudi, za ljude. On s time ratuje. Udružili se lomparovci i bakićevci, ne slažu se skoro ni oko čega osim oko toga da on mora da ode i orni su da jedni druge dižu s betona pod pendrecima i spasavaju. On s time ratuje.

Zatvorio je više nedužnih no ikada iko, stenice se najele po ćelijama, zidovi se nagledali onih koji su duže od pola godine bili u kućnom pritvoru ni zbog čega, i sva ta lica opet će izaći na novosadske ulice. On s time ratuje. Svakodnevno vređao, ponižavao, tukao, gazio kolima, nelegalno prisluškivao, gađao zvučnim topom u leđa za vreme tišine, ispaljivao pirotehniku, hemiju, slao marice u punoj brzini niz Vojvode Stepe, slao policiju, slao parapoliciju, dojavljivao bombe u vozovima, pomilovao zločince, blagosiljao pretnje studentkinji silovanjem, vezivao tuđim rukama jednog studenta lisicama za krevet, najavio kroz tuđa usta ubistvo drugog, cenzurisao, zastrašivao, otpuštao, plasirao teorije zavere o padu nadstrešnice, crtao crvene šake koje pokazuju srednjak – i ljudi uprkos tome idu za Novi Sad.

On s time ratuje. Oko njega očigledno nema nikoga da mu kaže vremensku prognozu za sutra.

Prošlo je godinu dana od tragedije. Nije prošao ni dan. Svaki dan je taj. Gde god bili, šta god da radimo, taj dan je u nama. Ta vest. Ta imena. Znamo gde smo bili kad smo čuli. Znamo šta smo osetili u utrobi. Ta tuga, i bes koji je došao za njom. A onda, solidarnost. Saosećanje. Zajedništvo. Ljubav. I rešenost. Danas je opet taj dan. Opet smo u Novom Sadu. Sećam se svog prvog govora ispred železničke, očaja u glasu dok govorim da svi moramo biti tu, da je poslednji čas da se setimo da smo braća i sestre; deluje kao vapaj koji neće čuti niko ko ga nije čuo ni prethodnih 13 godina.

Ipak, to nije istina. Čim je prva zatečenost uminula, ljudskost je isterala sve na čistac, i ljude i neljude. LJudi je ipak više. Zaboravili smo to. Tako dugo nismo mogli da se setimo nas. Sada, kad mukom naterani znamo ko smo, više ne smemo da se zaboravimo. Kao što ne smemo ni da zaboravimo žrtve. LJudski vek je kratak, ne dogodi se mnogo puta da se tako jasno nađemo u jednom od onih komada istorije gde se zaista odigrava borba dobra i zla. Gde naprosto drugog opisa nema.

Tu smo. Svi smo ispod nadstrešnice. I nećemo dozvoliti da iko bude iznad nje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.