Novija godina

U odlazećoj godini silne su se stvari prelomile; taman tako se i osećamo: kao da imamo višestruke prelome. A mnogi su ih vrlo nemetaforično zadobili. Dominira, ipak, drugačije krckanje: pršljenovi vratova koji su predugo bili pognuti zapucketali su masovno Srbijom, oči su se nanovo usudile da se upere gore, prema horizontu budućnosti, gde se ispravlja anatomska anomalija koju je ovaj režim nametnuo – prognavši većini građana i građanki oči na potiljak, odakle se pruža pogled na svoje dupe i ni na šta više. Takav pejzažni ideal, suštinski protivan svim postulatima zajednice, ove teške godine je smenjen. NJegovi hirurški izumitelji, presađivački zenica napozadi, tek treba da se smene.

Te iste godine, Radmila Petrović objavila je divnu zbirku poezije koja, baveći se posve drugom temom, na jednom mestu kaže: „Plaše li se ičega više od mogućnosti dobrote?“ Ne istine, jer prema njoj više nemaju nikakav odnos – što je nešto više od pukog lažovstva: lažov se, lažući, još seća da istina postoji, izvrtati je znači priznavati njeno postojanje; čovekoidi koji nama kroje kapu dočim su odavno u fazi umišljaja da istina uopšte nije nešto što postoji. Mogućnost dobrote usred bljuzge rađa, međutim, pravu pretnju – s kojom istina sama dolazi kao saveznica. I baš to je ono što nam je mladost ove sapete zemlje dala: podsetnik da se još može biti čovek.

Bolno je ispravljanje posle duge savijenosti, da, što bi reko jedan moj zemljak: „Evo, čuješ… škljocam ko Pinokio.“ Čitave ove godine, i vi i ja strepeli smo od zvuka sopstvenih telefona: šta nam javljaju, ko je prebijen, ko je uhapšen, gde treba da se okupimo, gde gori danas? Život je uveliko bio krizni štab, odložili smo sebe – osobe na policu i dali se borbi, naši privatni životi tek bi nas pokatkad podsetili da ih još imamo. A ipak, ove godine bili smo osobe više no ikada ranije. Solidarni, nesebični, požrtvovani, na mrtvo ime zabrinuti za druge, primali smo udarce a davali sebe, otkrivajući svaki put da, uprkos trošenju, odnekud još ima nas u nama. Postali smo svesni činjenice da jednom u ponekad istorija zaista posloži stvari crno-belo; naš protivnik tvrdi da je šahista, to je ona igra u kojoj se protivnik jede – njegova podbula pojava svedoči o tome koliko nas je proždrao. No, tabla nije samo poprište megdana.

Tabla je naša, i sve se menja pri toj spoznaji. Studenti su nas podsetili koliko je lepa. Koliko lepa može biti, kad jednom ne bude popločana poljima razlike. Obišli smo je ove godine praktično celu, ogrejani nadom da može biti cela bela. Kad crno ode s table koju je okupiralo. Ovo je bila godina zagrljaja: statistika grljenja ljudi koje ne poznaješ popela se na vrhunac. Fotografije su to za večnost, postoje i fizički, ali daleko je važnije što su se ugravirale u nas. Slika koju moramo da branimo. Srećom, svi su tome orni, sad kad znaju šta brane.

Braneći onog do sebe, branimo i sebe. Branimo bučan glas dignut protiv nepravde, koliko i onu potresnu tišinu na ulicama posvećenu ljudima kojih više nema. Branimo sećanje koliko i osećanje. Branimo mogućnost dobrote. Najvernija slika neprijateljeve jadnosti jeste činjenica da se oseća opkoljenim dobrotom; zamisli da te dobrota ne okružuje, nego opkoljava.

Da, godina je bila prelepa, iako najmučnija u dugo vremena. Ne znamo, učini nam se često, šta će ostati od nas budemo li morali još jednu takvu da preturimo preko glave. A opet, nekako znaš: pa ostaćemo mi. Jer nema nazad. Iako su svi umorni, niko nije umoran. Ovog vikenda ponovo smo na ulici: tom smo ulicom u godinu i ušli, sad joj se dogledava kraj. Sad znamo: nije ćorsokak. Imam običaj – verni čitaoci znaju – da nam u poslednjoj godišnjoj kolumni poželim Novu godinu. Samo to: Novu, ne još jednu istu. I tako već godinama. Ove je upalilo: ovu niko, ali baš niko nikad neće pomešati s nekom drugom. Stoga nam želim još noviju. Biće teža. Biće izazovna. Zastrašujuća. Biće fenomenalna.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.