O slikama i prilikama

Ovih dana svedočili smo frazi „slika i prilika“. Nakon napada na nju i snimatelja nadomak sigurne kuće za krimitivce zvane Ćacilend, novinarka Maja Nikolić izjavljuje da je urlala na policajce koji su stajali na pet metara od svoje dužnosti, dozivajući ih da učine nešto; oni su samo gledali. Pre nedelju dana, na ovom mestu čitali ste tekst koji sad deluje smešno: bio je o tome kako uniforme dozvoljavaju da nam se laseri uperavaju u oči. Sada se govori o tome da je napadač na televizijsku ekipu N1 osuđivani ubica.

U onome što je Maja kazala posebno je potresan deo „moja policija nije me zaštitila“: neki ostatak nas u nama još ne uspeva sasvim da pojmi da mi nemamo policiju, nego je ima ta tumorska država na državi. Eto to je slika, a što se tiče prilike – nju je u situaciji uvideo Milan Antonijević i pojačao lizguznu hvalu prema režimu: upravopostavši kandidat za Poverenika za ravnopravnost reče da smo izuzetno bezbedni, da policija kida kako radi a da je građani eto kleveću, sve to tik uoči narečenog incidenta.

U zemlji gde je ravnopravnost potpuno ukinuta, lik ima udvoričku ambiciju da bude titularno nadležan za nju. To je kao da želiš da si imač nemanja, što gospodin upravo i jeste: njegovo imanje raznih nemanja otkriva se u svojoj ozbiljnoj prostranosti. U istom tom cugu baljezganja s laksativnim dejstvom reče i da je ćaci, te da se ne može nipodaštavati većina, „dva miliona ljudi glasalo je za ovu vlast, to je činjenica“. Jeste, činjenica od iste sorte kao on: žalosna i tvrdo podešavana.

Vest: maskirana lica napala učenike Sportske gimnazije topovskim udarima i dimnim bombama. Vest, sa sve snimkom: policajac čupa devojku. Vukašin, mladi dobitnik mnogih nagrada i genijalac, sav u krvi. Vest: naprednjaci vređali i psovali goste iz Bundestaga. To je slika. A prilika je da se nabiguzno pokloni Generalštab, s tim što je ekipa diletantska čak i u pokvarenosti: izglasali zakon, nisu ga dobro formulisali. Kao u vicu, da postoji takmičenje u nesposobnosti, osvojili bi drugo mesto – jer su nesposobni.

U društvu tako nagnojenom pravdom, Ana Brnabić uočila je nepravdu: „Zovu nas ćacad, kao da smo stoka.“ Prvo, vas sve skupa niko osim vas samih ne bi zvao prilično nigde i nikad. A drugo, slobodno nek ostane zabeleženo da je onu tamo najamnu nakupinu što je Dijani pevala znamo-svi-koju-pesmu svako s gramom ljudskosti nazvao tog dana stokom i pride momentalno osetio neverovatnu nemoć te reči da verno opiše. Ali duboka izmaknutost od čovečnosti nije krivično delo; mnogo je veći problem što tu tavore i osuđivani kriminalci, a ne samo raskreveljeni nadničari koji bi sad valjda već isto tako pevali i da su lično nekoga izgubili, samo da ne izgube dnevnicu i posao.

Problem je što vi tamo gore u vrhu, dakle, niste samo stočari koji su postočili deo naroda do potpunog besramlja, nego ste pride uzgajivači zveri s dosijeima. Naš problem je to. A vaš je što uvaženi maneken ravnopravnosti nije u pravu da su vaši glasači glasali za ovo kad su glasali za vas, jer da je tako, izbori bi bili sutra. Uz vas su, posle svega, ostali samo tor i zatvor. Slika naše kolektivne neprilike. Što vi mislite da se sa svom tom krvlju na vašim rukama još može raspravljati o „kaži mi kakvo ime da ti dam“ deo je vašeg terminalnog delulua.

Profesorka Radina Vučetić reče da bi, između ostalog, vlasti trebalo jednog dana suditi i za veleizdaju. Možda ta pravna kvalifikacija ne postoji baš u tom obliku, i šteta ako je tako. Jer godinama, decenijama, nazivali su nas izdajnicima upravo veleizdajnici, bukvalno spremni da zemlja nestane samo da im fotelje neokrznute lebde nad pepelištem, visoko iznad ruševina svih zgrada suda. I svi ti novinari, i svi mi javni radnici, i svako ko je ikad upozorio na prave veleizdajnike, i svako ko je ovu zemlju voleo i voli – nazivan je pogrdama dok je govorio da ćemo dočekati baš evo ovo.

Jednom kad ova slika postane juče, imaćemo istorijsku priliku da stvari najpre nazovemo pravim imenom, onako kako su se sve vreme zvale. Odatle se počinje. Ubica je ubica, izdajnik je izdajnik, kriminalac je kriminalac. I da: stoka je stoka. Ništa od toga nije, neće biti niti može da bude rodoljublje. Takvi vode jedino u rodogublje.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.