Foto: Radenko TopalovićU trenu kad sedam da kucam kolumnu, stiže vest: predsednik je pozvao one koje naziva teroristima, one za koje je kazao da je „pitanje dana kad će nekoga da ubiju“ (i to ponovio više puta, sladostrasno, u skladu sa svime od čega poboljeva) – na javnu debatu. Taj TV Dejton, veli čovek radikalno posvećen miru i ljubavi, trebalo bi da rezultuje kolosalnim niko-nije-kriv, pa da se eto vratimo normalnom životu, znate ono, mi krademo, vi ćutite, mi uništavamo institucije, vi ništa, mi u vile, vi u mišje rupe, ko nas uopšte zavadi? Nemam kod sebe lulu mira, ali evo vam kobasica. Kulen, za dve i po hiljade dinara.
Njegov mentalni ćorsokak uveliko je postao cirkularan: probam da vas kupim, pretim, bijem, pa sve iz početka; kontramitinzi, takođe deo te formule, opet mu zvuče kao odlična ideja. Izveo je svoje roblje i sirotinju, slika je tužna po svim parametrima, sada i brojčano; udbaši mu možda pokazuju slike s naših okupljanja i tvrde da su s njegovih, jer drugog objašenja šta hrani gospodarov delulu više nema.
U protekloj sedmici Srbija je videla slike kakve od devedesetih nije. Policijski životinjizam, potpuna odvojenost od ljudskosti. Deca koja kleče u stanici; ko je to snimio? Koji um je kazao: ovako ćemo ih usrati od straha, plasiraj ovo. Od prizora se zaista ledi krv, ali ko je bio spreman na takvu umoboliju? Vaša nenadležnosti, šta radite u komandom centru MUP-a, o čemu ste nas lično obavestili? Ne vredi ga pitati što se poseče o oštre krhotine, to znamo: ono što u vezi s njim oduvek najviše plaši upravo je operisanost od najobičnijih ljudskih radnji. Kad je onomad na Pinku plesao kao privremeno jedva otkočena kamena statua, kad je mazio kuče naopako, kad je govorio „šta ću ja na moru, ceo dan da se okrećem s jedne strane na drugu kao jaje na oko“… Mogli i Tarzan bili su manje odrođeni od čovekolikosti.
Sad gura ruku u srču, te na TV-u vidimo ljute rane; dekanka iz Niša je, kako beše, kukumavčila zbog posekotinice kalibra one od ljuštenja krastavca, dočim gledajte ove mučke dve tačkice na ruci, koje sam u direktnom prenosu sam sebi napravio zato što je mama samo Andreju govorila da se ne hvata za staklo. Krupan kadar, preko celog ekrana, ali dve crvene tačke i dalje se ne ističu dovoljno, nekako kao da su te ruke inače cele crvene; crno pa se ne vidi, što bi rekla pesnikinja. Ta ruka sad zove na razgovor, koji bi valjda trebalo da se završi rukovanjem. U najneslućenijem obrtu u istoriji pripovedanja, studenti su predlog odbili iste sekunde.
Standardna taktika „otpuži drugu stranu za sve što ti radiš“ minulih je dana ušla u terminalnu fazu: pri zavozanosti tom pričom o teroristima, Ana Brnabić uspela je da nadgrozni sopstveni verbalni repertoar.
Ukratko, rekla je da su teroristi srušili nadstrešnicu. Dakle, mi. Naravno da su na kraju, vođeni spomenutom logikom, stigli dotle da izbulazne kako su ruke u stvari krvave nama, a ne njima. Tu su tezu prvo plasirali kroz nastupe nekog teoretičara zavere, kao i medijskim izrabljivanjem jednog unesrećenog oca. Sada to govori državni vrh lično. Osoba koja je nesposobna da izgovori išta pokazuje se istovremeno sposobnom da izgovori apsolutno svašta. Gle čuda, druga strana – tučena, gažena kolima, hapšena, mesecima maltretirana, lovljena (Svepomenik, tim rečima: lovićemo ih po ulicama) – nema namere da pregovara s epicentrom ološarstva koji je iznedrio Krička i dao mu značku.
Upravo dok tobož pružaju svoju ruku umazanu svakim nečoveštvom, studentkinji Nikolini dešava se dvostruki pakao. Uniforma JZO, umišljajući da je JSO, prvo je udara i preti silovanjem, potom se DJV, čovek u čijem karakternom tkivu moral nije uočen ni mikroskopom, nad njome iživljava osvetničkom pornografijom. Količina gneva usuta tom gnusnošću u narod ne može se sameriti, nema se s čime uporediti.
Ako neko dosad nije razumeo u šta ti ljudi sve vreme guraju ovu zemlju, odgovor je sada više no jasan: u njih. Ovo je svet izliven iz njihovih glava. Svejedno, sve se više pitam nešto drugo. Vojskovođe i stratezi bodre svoje redove, drže govore trupama da ih ohrabre… kako ti govori izgledaju u huljinskim centralama? Šta im kaže da ih obodri na ovo? Da li im obećava da će trajati zanavek, da niko nikad neće odgovarati, da će se svi do jednog izvući? Koliko njih zaista uspeva da poveruje u to? Jesen je na pragu. Ono što živimo potpuno je ispalo iz zgloba politike i poprimilo obrise metafizičke borbe dobra i zla. Onaj ko se hvata za staklo izgleda je, zajedno sa svim ostalim opšteljudskim lekcijama, propustio svu moguću lektiru i ne zna šta od ta dva, na koncu, uvek pobedi.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
