Raščovečenje je zarazno

Otud mi se, belodano naivno, ukazuje da dušu treba svesno i ciljano nagnuti da bi pala u protivčovečnu pokvarenost, iz koje niču plodovi naklonosti prema ništaštvu i ništacima. Gledajući minulu sedmicu, jasno je do koje mere kod nekih čovekoida nikakvog naginjanja nema, pa ni potrebe za ruglomerom: užas je njihova furka, što bi rekao pesnik. Prirodno stanište.

Krenimo od Picule, kome u istom pasusu stanuju akcija „Oluja“ i „zalaganje za mir, jačanje demokracije“. Uvek je dirljivo kad se neko puškom zalaže za mir, da ne spominjemo blagotvorno dejstvo metaka na demokratije i demokracije; izvestilac EU parlamenta za Srbiju početkom avgusta trpi (ili uživa) tako snažan nalet nostalgije da je čak zakitio objavu fotografijom sebe u uniformi, setno se dosećajući dana kad se lično založio za mir učešćem u proterivanju preko dvesta hiljada Srba, na šta gleda s osetnim blaženstvom kao neki kontra-Šešelj. Jedan zvaničnik EU definitivno zna da će ga ovaj izliv osećanja koštati položaja – evo stiže vest da čak i ka fašizmu nagnuti zahtevaju njegovu ostavku – i svejedno nije odoleo, jer zvanična fizika kaže da, posle velikih nebeskih tela, najsnažniju gravitaciju ima govnarstvo. No, neko se ovom odvratnom izgredu onoliko obradovao.

Lokalni NeAndrej već mesecima pokušava da, osim rečju „blokaderi“, okrsti studente i rečju „piculići“; sad trlja ruke u stilu „eto vam sad vaš Picula, ustaše male“, jer on ne samo što spinuje, nego suštinski ne razume da kod onih koji zaista brane notornu ljudskost ne postoji slepilo relativizacije i advokatura džiberologije, a posebno ne ljubav prema bilo kom činovniku kojeg građani plaćaju da radi svoj posao časno, pošteno i nezačinjeno serivom. U tom smislu, Picula nama nikad nije bio naš, ali jeste NJegov, pošto imaju isti svetonazor, samo sa suprotnim predznakom – šešeljčad bi da proteruje jedne, a ovi druge. Na stranu različite strane, oni dakle suštinski saosećaju: osećaju istu neosetljivost. Blago demokratijama i demokracijama s takvima, miru pogotovu.

Čime prilazimo drugom taze primeru čovekoljubivosti: pomilovanjima. Zaštitnik hulja svojom je svetačkom rukom – koju zli jezici, iz nekog baš apstraktnog razloga, frekventno prikazuju crvenom – pomilovao pokušavače ubistava, nadahnuto razbaljezgavajući kako nisu ni mrava zgazili. Što, doduše, jeste tačno, ali mala zbunjena Milica nije ni uhapšena zato što je kolima gazila mrave. Pa se tu još i ulazi u tananu psihologizaciju straha koji je osetila čineći hiperozbiljno krivično delo, tera nas se u raznež nad njenom kamerama zabeleženom ne-nevinošću, apeluje se na naša surova srca koja se imaju postideti što sanjare o naopakoj zemlji gde se za zločinjenje ide u zatvor. Mučno je zamišljati kako se osećaju automobilima nošeni i toljagama tučeni dok slušaju o utučenosti i muci svojih dželata, za koje vrhovno meko crno srce ima nemilosrdnu milost.

Na valjda-zalasku svoje štetočinske karijere, Čovek-Nečovek (predlog za njegov super-neherojski pseudonim) doživljava ostvarenje sna da postane merna jedinica odvratnosti, zapamćena kroz dolazeće vekove. Svašta se u organizmu luči kad ga se gleda s kakvim sladostrašćem poručuje: „Pa, za ovo jesam nadležan.“ Međutim, časni deo pravničke struke oglasio se da nam objasni kako ni ta nadležnost u stvari nije neograničena: tamo gde nije sprečena pukim zdravim razumom, na primer u slučajevima kad ga neki vlastodrž više ič nema, dolazi do sudara za zakonom, pisanim pravilima koja kažu da ne možeš udeljivati pomilovanja kako se tvojoj despotskoj prirodi (čitaj poremećajnoj šifri) ćefne.

Izloženi takvoj višedecenijskoj radioaktivnosti, dolazimo do zaraznosti: do toga da se neki ljudi, videvši direktan prenos šlogiranja, raduju. Što je takođe izuzetno nenormalno. No, ljubitelji okultnih vradžbina kažu: izvesne stvari izvedene izvesnim redosledom dovode do izvesnih ishoda. Ne znam je li obredno tačno, ali psihološki jeste. Ono što seješ ima neverovatnu sklonost da iznikne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.