Šifrovano udvaranje

Da, užasni su trikovi koje samoća izvodi nad ljudskim umovima, naročito kad se udruži s mentalnim labilnostima – ali ko bi rekao da je ova scena bila trejler dolazeće budućnosti. Istina, isprva je delovalo da smo umakli od te sudbe: imali smo potom predsednika koji je isprazni šarmant, pa grobara kao najavu onoga što biva tamo gde se vrzmaju grobari, i na kraju neminovno ostvarenje zlokobnog proročanstva – predsednika koji s TV ekrana zaista komunicira s pacijentima, s tim što ih je pre toga lično proizveo u pacijente.

Njegove zavodničke poruke nisu šifrovane, osim u smislu onih šifara kojima psihijatrija kategorizuje duševne patnje; šta ćemo zbog tih patnji tek da ispatimo, tome je pak trejler paćenikov okršaj s novinarom Savatovićem, tako neprijatan da gledaoca provocira na komunikaciju s TV-om u formi dranja ili gađanja daljincem… sve dok se ne seti: predsednik se ne obraća njemu. Gotovo se nikad nije ni obratio tom gledaocu, jer posredi je isti onaj gledalac kadar da svojevremeno nazove Milana Tarota da ga pita kako ga nije sramota da se iživljava nad intelektualnom nejači – a ovaj na to mrtav hladan odgovori: „Režija, prebacite ga na liniju za pametne.“ Čime potcrta da ova linija nije ta, no baš suprotna.

Čemu smo sada svedočili na istim takvim frekvencijama? Pa, Laki je više nego malo nervozan zato što mu je propala veleizdaja vezana za generalštab, te smo gledali gnev nepravednika. Za razliku od pravedničkog, taj se odlikuje posebnim zgadom i jadom koji bi bio smešan da nije opasan. U prethodnim epizodama radnja ide ovako: ulizivački poduhvat praćen klasičnim šibicarstvom jednog suštinskog vašarskog prevaranta prvo je propao onim mega-blamom kad, pod potpuno neprovaljivim lažnim imenom Alek Vuči, nije uspeo da uđe na donatorsku večeru i spiči selfi s Trampom, jer bi gledaocima s poželjne linije to izgledalo mnogo moćno. Sledeći čin ima sve elemente palanačke intrige: umiliće se Trampu preko zeta. Time što mu pokloni zemljište da na mestu generalštaba sagradi fensi pisoar za buržoaziju, ali, kao, biće tu u suterenu i neki memorijalni centar da bogatuni mogu da se upute u to kako smo stradali, pre nego što se i bukvalno popišaju na naše stradanje.

Taj vrhunski patriotski plan, kakav se rađa samo u nadasve rodoljubivom srcu jednog radikala, od starta je problematičan i postoje ozbiljne naznake da zet neće primiti poklon, jer takva koruptivna akcija pravi nevolju onamo na njihovom domaćem terenu. No, osobu skrivenu iza supermaštovitog pseudonima Alek Vuči to ne sprečava da svejedno insistira na poklonu, ko veli ma smilovaće mi se. Kad ono – zet odbi darove, i još dosoli izjavom da takvo darodavstvo deli narod Srbije. Ne reče kako tačno, ali evo, da pomognemo: deli ga na pokvarenjake i one koji to nisu. Na patriote i na one kojima ništa nije sveto. A od toga da si izdajnik ima samo jedno gore: da si neuspeli izdajnik, jadovan koji bi da izda, ali ne može.

I tu veleposednik karakterne bede, književno rečeno, popizdi. Vrat mu pocrveni kao nikad dosad, i uzme da radi ono što najvoli: da histeriše na predstavnike medija koje ne uređuje. Elementi odlepljenja lepo se vide u momentu kada novinaru kaže da (novinar) sa laganjem neće prekinuti jer mu je to jedina politika (novinaru), a naročito u delu gde preti kako će lično da tuži svakoga ko mu je osujetio pokušaj izdaje; biće jako zanimljivo videti kako će da sroči takvu tužbu. Naučiću vas ja, kaže, i ako zvuči kao javna pretnja, to je možda zato što jeste.

Nazad na početak priče: deceniju i kusur publika je sistematski dovođena u pacijentsko stanje loženja na ovaj džiberski mačizam. Svaki put kad su izbori, spominje se kako po mnogim mestima, zahvaljujući telehipnozi, ljudi nisu ni čuli za druge kandidate – a zapravo mnogo više zabrinjava njihova nereakcija na onoga kog čuju i vide svaki dan. Kako je zavodnik uspeo da instalira tu romansu, to je daleko zanimljivija tema za onu knjigu što navodno piše.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.