Tu negde pred zoru

Policija kaže da stoji između dve vatre. To nije tačno na najmanje dva nivoa. Prvo, ta fraza znači da ne biraš stranu, a njima već i položaj tela u kordonu govori sve: policija uvek stoji ispred onoga što štiti, a oni stoje ispred fizionomija s kriminalnom prošlošću kojima je obećana blistava kriminalna budućnost ako maksimalno pripomognu očuvanju kriminalne sadašnjosti. Drugo, Sloba Georgijev bitno poentira: ne postoje dve vatre, ne zaista. Nego su s jedne strane uzgojitelji debelih dosijea, huligani naoružani do zuba, a s druge goloruki građani, ako izuzmemo jaja i plastične flaše, što im uniforme računaju u tešku artiljeriju. Takni im štit, napao si službeno lice. Koje službuje štiteći one što ispaljuju pirotehniku na narod. U načinu na koji biju ljude vidi se nešto više od psećeg postupanja po komandi: vidi se, kod mnogih, lično sladostrašće, upareno s pizdunstvom – eno mu ga tik pored očigledan prestupnik, ali tome ne sme ništa.

Zamislite samo zemlju u kojoj se MUP zvanično oglašava da objasni kako nije tukao nedužnu ženu u godinama, nego ženu koja je zatukla njih džogerom, onolikom svojom snagom po oklopu od deset kila da sirotom panduru ništa drugo nije preostalo do da uzvrati.

Famozne „kobre“ ovekovečene su antologijskom fotografijom, momentalno viralnim i večnim uljem na platnu, nimalo ne ličeći na odred sposoban da razbaca ljude za, kako beše, sedam sekundi; tako smo obavešteni onomad kad se pokondirena zmijica belouška ubrojala s njima u množinu: mogli smo da ih razbacaMO, prosiktala je autoerotično. Ne lezi vraže, jedino što se prethodnih meseci razbacalo jeste podrška NJegovom režimu. To jest, ogolilo se šta su sve vreme i bili sastojci te silne ljubavi: ispostavilo se da najmnogoljudnija stranka u Evropi broji nekoliko stotina plaćenih batinaša i sedamsto hiljada gledalaca sa strane, eventualno ornih da čak i gorko opsuju televizor na dan vesti o političkoj propasti svog mezimca.

Ono što poprima obrise građanskog rata u svojoj srži to nije, jer nije udario građanin na građanina, nego plaćenička batinaška hunta na raju kojoj je zulum dopizdeo; oni drugi građani nisu u taboru odonud plavog špalira, nego u svojim domovima prate preko TV Informera događaje kao tekmu ili izbacivanje iz rijalitija. Pri ovom drugom, doduše, zaista se približavaju suštini zbivanja. Jevanđelje po Jovu Bakiću paradoksalno je omogućeno upravo voljom onoga koji nas je uveravao da do toga nikad neće doći, kočeći facu od gordosti kontrole nad situacijom; pokazalo se da nema kontrolu čak ni nad sobom.

I to nas dovodi do izuzetno opasne situacije što zaista ima aromu epiloga: kralj Ćacilenda prestoluje u logoru opkoljenom okolnostima koje je stvorio. Iz ćorsokaka u koji je politički samosateran i dalje provocira, zapravo drskije no ikada ranije, belodano spreman da zapali tu zemlju koju najvoli. Ili ću vladati pepelištem, ili je pepelište sve što će vam iza mene ostati u amanet, poručuje njegov jezivo podbuli lik dok se ukazuje triput za isto veče.

se ukazuje, kome se obraća? Ljudi su na ulici, pokraj malih ekrana sede samo oni spomenuti obožavaoci. Zalud pomilovanja, zalud bodrenje babe sa srpom, čak je i Nišlijka koja je dekanku napala nožem izjavila da ju je na to nagovorilo overdoziranje DJV-om. U groznoj oguljenosti na suštinu, Šešeljev ispupak sprovodi nasilje i ono što radi pripisuje drugima, ne zato što ne kapira da ta modla ne šljaka u veku preplavljenosti snimcima s lica mesta, nego zato što drugu modlu radikal jednostavno nema. S eskalacijom stanja eskaliraće i njegovo lažovstvo, ali istina je sve jasnija, i širim masama ovdašnjim i belosvetskim merkačima zbivanja: jedan uplašeni nesrećnik, čija će zvanična optužnica trajati stotine strana da se samo pobroji, kamoli obrazloži, za šta je sve odgovoran, sedi u nevelikom kampu sa svojim najodanijima, hrabreći ih da zajedno s njim pokusaju čorbu koju i dalje zapržava.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.