Vera u poziv

Posledično, mišljenje je takođe optuženo da je tek posao za pare. Ne postoji jedna jedina samonastala misao, svaka je stranoplaćenička. Izdajnici ste, veli vlast, ali vama na dušu, nikoga mi ne pokušavamo da ugušimo, ič nije istina da smo se ikad svetili svakome ko je makar kinuo prema posteru Obožavanog. I tako duže od decenije. A onda, slučaj Miler-Lučić. Jedan procureli telefonski razgovor odjednom baca novo svetlo na stvar, a stvar je planiranje mraka.

Dakle, generalni direktori United Group i Telekoma u svojim privatnim, a belodano poslovnim sašaptavanjima spominju kako Prezidente lično, ko bi to očekivao, urgira da N1 i Nova S oslabe i nestanu. Baš sad kad su na vidiku oni meseci koje je lično dvesta puta spomenuo u rubrici „samo sačekajte, videćemo ih tad“. Belaj je utoliko nezgodniji što je internacionalan: u zemlji gospodina Milera, pačanje predsednika države u medije nije kao kod nas kô dobar dan, više je „laku noć“ za onoga ko bi se usudio.

Međutim, kada je reč o ovom parčetu atlasa, isti Miler čak se servilno pravda što već nije obavio potkopavanje medija sopstvene firme. Glagol „procuriti“ uvek je zanimljiv kad je o ovakvim stvarima reč. Pozajmljen iz vodoinstalaterstva, trebalo bi da označava kvar koji nije posledica ničije volje; s ljudima, posredi je upravo suprotno: namera. Ko je snimao razgovor? Ko ga je učinio dostupnim? Ako je služba, radi li to zato što se deo nje ozbiljno odmetnuo? Ili to sama kompanija špija Milera, jer sumnja da je korumpiran? Ili Miler snima sam sebe, da se saradljivošću nekako povadi na nekom budućem suđenju? Naravno, malko krenula i kampanja „ne verujte u ovaj poziv“, mada traljavo: potvrđen je kao autentičan.

Zanimljivo, a ipak manje važno. Od porekla snimka i razloga za njegov nastanak neuporedivo je bitnija činjenica da postoji i svojim postojanjem potvrđuje: kad god izbori bili, Veliki Meštar Sviju Hulja želi da ih dočeka u medijskom miru i blagostanju, dakle mraku, bez ijednog jedinog glasila koje priča išta mimo njegovog jevanđelja. E onda mogu izbori. Tako je bar namislio, i sad smo zvanično suočeni s onim što se iza brda valja. Šta tu ima za sekiraciju, moglo se čuti u komentarima, „vezivaće konja gde im gazda kaže, kao i do sada.“

U klipu koji sam pre koji mesec video, jedan mladić nadahnuto objašnjava kako smo zarobljeni u Informer-N1 balonu, podeljeni između ta dva ispirača mozga, dok je stvaran život, a i duh naroda, nešto treće. Odakle ovo poistovećivanje? Lako ćemo s botovima, oni napinju sve jednu istu žicu, guslaju svoje pa kud puklo, ne shvatajući da će na koncu pući njima u facu; ovako, međutim, sude i mnogi koji botovi nisu. Bez mnogo upućivanja, procenili su da laž i istina jednako dave svojom napadnošću njihovu neutralnu dušu; sve je to propaganda, kažu. I stvarno, pošto definicija veli da je propaganda namerno manipulisanje spoznajom, moglo bi se reći da ti neko zakrivljuje svetonazor i kad saopštava tačnosti, a ti ne želiš da ih znaš. Tačnosti su često neprijatne, neudobne kao činjenice, svrbeće kao argumenti; zablude opijaju, trežnjenja bole.

Mediji koji rade svoj posao – rade to. Mediji se, doduše, mogu prodati. Više puta svedočili smo da mogu i obrazi. Ali ne i ljudi. Oni s nešto manje ljudskovine u sebi unovčili bi tu svoju transformativnu moć na režimskim medijima, i to za bolje pare, da hoće. Mnogi koje poznajem, međutim, dali su svojevremeno otkaze kućama u kojima su radili, radije bivajući privremeno nezaposleni no da serivo kusaju i raji serviraju prežvak. Ne tako davno, i cela jedna redakcija digla je sidro, umesto da salutira novom kapetanu. I znam da su, u dalekobilo scenariju, spremni da to učine opet. Jer su zaista novinari. Jer veruju u svoj poziv.

Ma šta se desilo, reklo bi se da takvi ipak neće biti konjušari. I ne samo iz samilosti prema sirotom konju, kome je glava oteta i nikako da mu se vrati.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.